Posvađali smo se i ja sam ga odvela na groblje. Ne voli ta mračna sastajališta mrtvih, a ja ih baš volim i za kaznu ga teram da šetamo između redova nadgrobnih spomenika i raka u kojima se goste crvi. Prethodni posetioci, oni koji su zamakli za ugao tik pred naš dolazak, taman da nagoveste svoje doskorašnje prisustvo i izazovu na koži mog ljubavnika blagu jezu, ostavili su ponegde sveće, kao svice. Prizor je veličanstven. Skoro pun Mesec, odsustvo oblaka, modro nebo, tu i tamo osvetljen grob treperavom svetlošću plamena koji palaca živim jezikom. Srećom, moj ljubavnik je zaboravio naočare i mrtve jedva nazire.

Ne držimo se za ruke jer smo posvađani. Zamišljam gospođu Novak sa okrugle slike na belom spomeniku (punđa, blage naočare, pogled koji nagoveštava smrt od nesnalaženja u prostoru), dečaka Jakova sa izbledele slike iznad već dobro požbunjene rake i gospodina Tradukara čiji osmejak preskače granice ovo-/ono-stranog u najboljem izdanju osmejka jednog kafanskog šaljivdžije i veselo uskače u naše sveže septembarsko veče, kako zajedno sede na nekom četvrtom grobu (da promene ambijent), u providnom svojstvu duhova, i piju čaj (iz takođe providnih šoljica). Tea party. Novak je nekada davno imala tajni zaljub u gospodina Tradukara, a dečaku je samo hladno i topao čaj je zvučao kao prava stvar, makar i u društvu ovih dosadnih staraca. Pipkaju se kao da su sami u večnosti.

„Smešno, je l’?“ pita moj ljubavnik i ja tako otkrivam da me je čajanka oraspoložila.

„Pa kad ne voliš da plačem,“ kažem pomirljivo. Svađi se nazire kraj, iako ništa nije raspravljeno. Ljutite/razočarane/umorne rečenice će se ponoviti, a mi ćemo biti sve dalji od uobrazilja koje su nam se u početku činile stvarnim. Moja uobrazilja bila je: ljubavnik koji nema istanjene prste na nogama kao da je ruski hrt, i ljubavnik koji me noću budi da mi poljupcima (tri puta kratko donju usnu i jednom dugo, u čelo) kaže kako me obožava, i ljubavnik koji će doći po mene kolima u grad u 3 ujutru, kada mi moje disko društvo više nije ni od kakve koristi. Njegova uobrazilja je možda bila devojka koja ne pravi scene u društvu, naglašene suzama i razmrljanom šminkom, i devojka koja češće nosi suknje i sprema kuvana jela, i devojka kojoj nije teško da ne vidi u svemu neku zlu nameru, sumnju…

Gle, sad je moja ruka u njegovoj, a gospođa Novak je rasplela punđu i podmladila se čitave dve generacije. Tradukar je zasukao rukave, priprema se da je omađija svojim trikom ispijanja čaja kao da je rakija –  u cugu. Jakov se zgrejao i sada koluta očima od gnušanja nad sramotnim ponašanjem duhova, a sledeći korak će mu biti da šmugne u neku što skriveniju dimenziju. Možda baš onu na koju se misli kad se kaže: „Ispario je bez traga“.

Svetlost sveća je sve slabija, a zvezde dobijaju na sjaju.

„Kad sam bila mala, tata je jednoj zvezdi dao moje ime,“ kažem.

Gospođa Novak smatra da je to dražesno i aplaudira. Tradukar misli da je to zbog njegovog herojskog ispijanja čaja i usiljeno se smeška. „Ma, nije to ništa, slučajno se potrefilo,“ skromno nalazi opravdanja za svoj podvig. Jakov je ispario bez traga. Kao i osećaj da sam bila ljuta.

„I kladim se da znam koja je to zvezda,“ kaže on, zatim dugo gleda u pravcu najsjajnije pojave na nebu, iako ništa ne vidi.

„To je Mesec,“ kažem mu i povučem ga ka kapiji na kojoj se duhovi radosno krevelje i žele nam što skoriji odlazak jer žurka tek počinje, a mi smo ipak uljezi.

Advertisements