Tags

, ,

Čekali smo Godoa na poslednjoj stanici 805-ice punih 35 minuta, a zatim pljucnuli gde je ko stigao i vratili se do kafića “Stari lav”.

“E, znači stvarno nema smisla,” rekao je Šerif.

“Ma šta se lažemo, znali smo da će tako biti,” rekao je Lobo.

Šerif se iskezio kao pobesneli pas i urliknuo na mesec oklembešen tačno iznad prozora kafane.

“Šta se dernjaš,” rekao je Lobo. Ja sam izigravao mirnoću vrednu divljenja. Zubi su mi imali ukus žensko-prolivenih-suza, pa sam pokušavao da se prisetim šta sam to jeo.

“Godo je baksuz bio i ostao, šta se sada kao čudimo,” rekoh važno.

Poenta je bila da nas je Godo temeljno izrađivao već nedeljama. Znači, ne satima, ne danima, već celim nedeljama. Dogovorimo se da jedemo hot-dog u parku iza kuće debele Anđe i šta onda: mi donesemo hranu, sednemo na rasklimatane klupe, kao, nemamo druga posla nego samo ta ćorava sa Godoom, dok se Anđini krici razležu po gnezdima iznad naših glava na koje samo što nešto nije palo, još bi nam samo to falilo, a od Godoa ni G.

To je naš prijatelj Godo. Sve što je čovečanstvo ikada načulo o njemu, sada se potvrdilo kao istinito.

“Slušajte, imam plan,” objavih, iako jednom kad sam ono nešto čitao, pročitao sam da se planovi kuju na duge staze, planski je teško raditi, plan i impulsi ne šuruju, planiranje je unuče mudrosti. Sve sam to sam pročitao, bez sricanja i sličnih sramoćenja. Tako da je i sama objava o mom imanju nekog plana bila prilično hrabro delo. A ja sam ga još i imao; kako, ne znam i ne pitam se. Možda je to ono što neki zovu “muze”.

Šerif je dahtao od prevelikog napora da me shvati, znoj mu je lio niz telo u slapovima, a Lobo je nemarno čačkao zube olovkom koju šmekerski (i ovde moram priznati da je to gest koji sam uvek žudeo da ukradem od njega, ali, pa majku mu, valjda se i ja upravljam po nekim principima) uvek nosi iza uva. Uva ili uveta?

“Znači, stvar je jasna; mi momka moramo naterati da se nekako pojavi. Prvo, to jest, drugo, moramo da mu se prikažemo kao primamljivo društvo. Ali obavezno prvo i pre svega je da ustanovimo da li je on izmišljen ili stvaran, jer teško je sad to reći posle toliko vremena.”

“Izmišljen,” reče Šerif.

“Stvaran,” reče Lobo.

Konobarica koja je u uglu igrala flipere i sevala oblom zadnjicom pogledala nas je kao da o njoj pričamo i zavrtela glavom. Svi su mi odjednom bili sumnjivi. Bojažljivo sam se približio mojim drugarima i od ruku napravio neprobojni obruč oko sve trojice.

“Šta mislite, je l’ ima neke šanse da je to ona?” upitao sam tiho. Šerif i Lobo su izmigoljili glave iz obruča kao pilići da bi je pogledali sa gadošću.

“Kurva,” reče Šerif.

“Izdajica,” reče Lobo.

“Ali ko je ona?” upitah ja, sada već ozbiljno uzdrman, jer njene su duge noge trčkale u mestu u fliperskom ritmu, kao da je ona neka posebna prvakinja u igranju flipera i niko joj ništa ne može. A kad plače, verovao sam, plače ti u usta pa nemaš kud; ili ćeš joj drmnuti šamarčinu da upamti za svagda kad će ponovo tako da ti se krevelji, ili ćeš biti mlakonja i privući je na grudi.

“Ona je Godo, bez sumnje,” rekao je Šerif poslovno i kucnuo prstima o sto, kao da zaključuje stvar.

“Bez sumnje nema šanse da je to ona, vidiš da je žensko, bre,” rekao je Lobo i tako nas dozvao pameti.

“Pa, time je stvar rešena,” rekao sam, i priznajem da mi je kamenčuga pala sa srca. “Ona nije Godo!”

Ispili smo po rakiju da to proslavimo.

“Bio jednom jedan Godo,” počeo je Lobo sa svojim pričama, jer on kad popije, samo baljezga.

“I šta radi taj Godo?” pitao je Šerif, jer on kad popije, sve uskače ljudima u priče, kao da bi i sam bio deo makar jedne, makar delić, makar jedan upitnik ili ona tačkica na slovu “i”.

“Ne dolazi i ne dolazi i na kraju svi pričaju o tome kako on ne dolazi,” rekao je Lobo i ne prvi put sam se zapitao koliko mudrosti u tako niskom čoveku – mnogo, bre, niskom.

“Ali kako znaju da je Godo on, ako ne dolazi?” upitah ja, jer kao i svi, došlo je vreme da se i ja zapitam o prirodi boga, o dvojnosti naše duše, o ženskom i o muškom.

“Kako znaju da Godo nije Mis Godo koja danju igra flipere a noću te obavija nogama, i jaše te tako kao metlu, ta veštica…?”

“To je dobro pitanje,” izbalavio je Lobo i uvaljao glavu u sopstenu mutljavinu od reči i dela na stolu.

“Jer jedno je da se čovek ne pojavi jednom, pa dvaput, pa i još toliko, ne znam tačno koliko mu to dođe; a drugo je da se čovek nikad ne pojavi, a ti mu nadenuo titulu prijatelja…” rekao je Šerif prevareno, uvređeno, u srce probodeno.

“Jeste!” viknuh kao da nazdravljam i ispih do dna.

Jer jedno je dno do kog sam dođeš svojom voljom, a drugo do kog  te odvedu, a ti im veruješ, misliš, prijatelji su ti, pa ako ih i zavoliš, neće ti to uzeti za zlo. I tako se danima vrtiš po svom dnu, i čekaš nešto, a ono ne dolazi, ili uzima oblik žene koja ti ovlaži jezik suzama, a ti misliš, spas.

Advertisements