Laguna i Delfi knjižare su pre mesec dana organizovale konkurs “Moje čitanje” gde su autorima najboljih prikaza knjiga kupljenih u Delfi knjižarama 15. juna sledovale nagrade: polica sa nekoliko Laguninih best-selera i neki ajpodovi.

Pošto sam te noći kupila dve knjige: “Fvonka” od Erlenda Lua i “Knjigu o groblju” Nila Gejmena, napisala sam prikaz prve koju sam pročitala… Sada kada prikaz čitam posle dve nedelje, deluje mi malo beživotno, je l’ da? A knjiga je tako divna… Potpuno suprotno od beživotnog, iako je većina likova mrtva. Da ne dužim, hir it kams:

„Knjiga o groblju“: bajka o svetu sa one strane…

Ukoliko i vas podilaze žmarci kada prolazite pored nadgrobnih spomenika, „Knjiga o groblju“ je prava knjiga za vas. Nakon avantura sa Nikom, Sajlasom, Skarlet, Lizom i ostalim junacima ove bajkovite priče za čitaoce svih uzrasta, nijedno groblje vam više neće izazvati osećaj jeze. Jer, „Knjiga o groblju“ je predivna oda duhovima mrtvih i njihovom večnom prebivalištu.

U centru priče je dečak Niko. Pre nego što je i pošteno prohodao, njegove roditelje i sestru ubio je plaćeni ubica po imenu Čovek zvani Džek. Prvo što saznajemo o plaćenom ubici je da je sav u tamnom, da nosi oštru britvu i da se zove Džek – asocijacija na vinovnika najpoznatijih i najkrvavijih zločina počinjenih u Engleskoj krajem 19. veka.

Ono što ubicu potpuno izbacuje iz takta je prazna sobica u gornjem delu kuće, u kojoj je trebalo da zapečati posao sa poslednjim članom porodice. No, nestašna beba je te noći bila nestašnija nego inače i, iskoristivši priliku koju je tamna prilika stvorila – otvorena prednja vrata kuće, beba je puzeći i nesigurno hodajući šmugnula u maglovitu noć.

Tim činom beba Čoveku zvanom Džek nanosi veliku štetu i tek kasnije saznajemo zašto je ovom ljudskom čudovištu bilo toliko bitno da svoj „posao“ odradi do kraja.

U međuvremenu, beba nalazi svoj put do lokalnog groblja koje je ujedno i prirodni rezervat, splet gustog žbunja, senovitih puteva, iznenadnih jama, neverovatnih tajni, a pre svega prebivalište divnih duhova koji bebu primaju u svoje okrilje i daju joj Slobodu groblja. Ta Sloboda groblja mališanu sa novim imenom (Niko Ovens, po simpatičnom paru Ovensovih koji već osamsto godina obitavaju na groblju i koji usvajaju dečaka) dopušta da savlada veštine i znanja koja su rezervisana samo za mrtve.

Odrastanje na groblju za Nika predstavlja otkrivanje njegove zanimljive mitologije: njegove strašne gulove, ljupku ali drčnu vešticu, zmijolikog Slira koji verno čeka svog gospodara duboko pod zemljom, gospođu Lupesku koja u vanrednim situacijama postaje ogromni sivi pas, i mnoge druge koji čine veselu košnicu sveta mrtvih.

Sa svakim poglavljem upoznajemo nove luckaste mrtve koji koriste zastarele izraze i nose prašnjava odela, ali osim tog nama možda smešnog izgleda, zadržali su i „staromodni“ način gledanja na prijateljstvo i odanost koja je u današnjem ubrzanom svetu sve ređa.

Posebno mesto u okviru groblja i u Nikovom životu zauzeće tajanstveni „zaštitnik“ duhova, Sajlas. Samo po nekim delovima u opisu Sajlasovog načina života i nečujnog kretanja (kao baršunasto lepetanje krila u gustoj noći) shvatamo da je Sajlas najverovatnije vampir, ali ne običan vampir, već neustrašivi, nezamenjivi vitez na strani Dobra.

Svi ovi fantastični likovi udružiće se da nadomeste Niku porodicu i toplinu doma koje je rano izgubio.

„Knjigom o groblju“ Nil Gejmen je podsetio na stare majstore avanturističkih romana koji sa puno ljubavi grade svaki lik, pa i onaj najmanji, sporedni, i tako vežu čitaoca za svet koji dugo nakon čitanja ostaje u našim srcima.

(Dalji razvoj događaja: nagrade nisam osvojila, a hoću još da dodam, ako možda nisam pomenula, da je knjiga divna, topla, od one vrste knjiga u kojima ti dođe da plačeš što takvi ljudi (iako su u knjizi mrtvi) ne postoje baš na svakom koraku… tj. moraš mnogo koraka da pređeš da bi ih pronašao…)

Advertisements