spodoba.jpgTe noći gospodin i gospođa Kovačević imali su goste. Sobu je ispunila grupa neobičnih ljudi koji su govorili reči kao što su: „intencija“, „ofis“, „nonsens“ i „pablišing.“ Žeraldina se provlačila između njihovih nogu, slušala razgovore ne razumevajući ih i pokušavala da dohvati po neku ukusnu grickalicu sa poslužavnika. „Mila, ne smetaj,“ rekla bi gospođa Kovačević ponekad u prolazu i ćušnula je po guzi. Žeraldina bi se na to samo namrštila, frknula kao dete odraslo u džungli, i nastavila da smeta.

Sela je pored nekog čoveka veoma bele kose i naborane kože na licu i rukama. „Koliko vi imate godina?“ pitala ga je. „E-e-e?“ upitao je sedokosi čovek namestivši šaku oko ušne školjke kako bi je bolje čuo. „Godina! Koliko ih imate?“ povikala je Žeraldina. To je silno naljutilo njenu mamu koja je dotrčala sa suprotnog kraja sobe i povukla je za uvo. „Sram te bilo! To je naš uvaženi profesor Srećković!“ Zatim se okrenula ka profesoru i ljubazno mu se nasmešila. „Izvinite, profesore, ovo naše dete je ponekad nemoguće.“ Vukući Žeraldinu za uvo, odvela ju je do njene sobe, ubacila je unutra kao lutku i zaključala vrata.

Nije bilo kraja Žeraldininim suzama i lupanju pesnicama po vratima sobe. „Mrzim te, mrzim te, mrzim te, mrzim te, mrzim te,“ vikala je i u jednom trenutku, baš nakon jednog „mrz“, Žeraldina se skljokala na zemlju i zaspala. Kad se probudila, bio je novi dan i imala je savršeno jasnu ideju šta će da uradi.

Pobegla je od kuće.

(odlomak iz priče “Žeraldina – gutačica mačeva i dobre rakije”)

Advertisements