Tags

, , ,

Volim pisce koji me svojom rečenicom ubede da su mudri, duhoviti, maštoviti i dobri. Ištvan Erkenj je takav pisac. Iako jedan od najpoznatijih mađarskih autora, za mene je izronio iz anonimnosti sasvim slučajno; dok sam razgovarala sa ocem u njegovoj radnoj sobi prepunoj knjiga, pogled mi se zaustavio na “Jednominutnim novelama” i bez ikakvog razmišljanja i pitanja ko je sad taj Ištvan Erkenj, rekla sam: “Sad ovo čitam.” Ne verujem u te mistične događaje tipa “Duh Ištvana Erkenja mi je poručio to i to”, ali to svakako zvuči zabavnije nego “Ne znam zašto, uzeh tu knjigu.”

Ljudi, ako volite humor i bizarne, neobjašnjive priče bez poente, ili one sa poentom koju treba da osetite, dokučite i nasmešite joj se kada je shvatite, ovo je knjiga za vas. Za Erkenja kažu da je začetnik čitavog novog žanra zvanog “jednominutna novela”, a svakako je savršen predstavnik kratke forme.

U ovoj zbirci imamo ljude koji se obrću naglavačke da bi sagledali svet na pravi način, glumca koji umire ali ipak uspeva da stigne na premijeru svoje predstave te večeri, čep od plute po imenu Aleksandar G. Hirt koji bez objašnjenja potone na dno, telefonske govornice koje reše da odšetaju sa svog mesta pored ulice na ne preterano čuđenje prolaznika (“Kod nas ništa ne može da izazove čuđenje, možda jedino nešto sasvim normalno.” Izgleda da je Mađarska mnogo sličnija Srbiji nego što mislimo.)

Sa puno šarma i neočekivanih obrta u samoj rečenici, Erkenj govori o ljudskoj usamljenosti, nemogućnosti ljudi da uspostave najobičniju komunikaciju (npr. u priči gde čovek nikako ne može da iznajmi gumeni dušek jer devojka koja radi na iznajmljivanju gumenih dušeka te reči nikako ne razume u kontekstu: “Ja bih da iznajmim gumeni dušek”) a pruža nam i uvid u strašne priče iz koncentracionih logora, ali je i njih zaodenuo u humor. Čitalac mora da se divi umeću autora koji o najvećim strahotama priča na način koji nas golica da se smejemo, iako to nije nikakva sprdnja već odavanje pošte svima koji su te strahote preživeli…

“Molimo cenjene posetioce da u ženski deo kupališta ne ulaze s muškim polnim organima.”

U ovim minijaturnim groteskama Erkenj pronicljivo prepoznaje nikad utoljenu žeđ za nečim drugim, nikad zadovoljni onim što imamo, te dobijamo oglas:

“Dvosoban komforan stan, s ugrađenim kuhinjskim nameštajem, balkonom, na trgu Žolio Kiri, peti sprat, s pogledom na Orlovo brdo, hitno bih zamenio za jedan dvosoban komforan stan, s ugrađenim kuhinjskim nameštajem, balkonom, na trgu Žolio Kiri, peti sprat, s pogledom na Orlovo brdo, može i uz doplatu.”

Tu su i sitne komšijske mržnje, svima dobro poznate, pa razgovor između komšija izgleda ovako:

“Dobro veče, zlatni moj gospodine Hornak.”
“Crko dabogda, smrdljiva svinjo – odgovorio je domar, ne previše glasno, tako da se to moglo prihvatiti i kao otpozdrav.”

Tu su i astronauti tek pristigli iz svemira, iz posete Mesecu, pa ih intervjuišu:

“Mene je najviše iznenadilo to što ne postoji samo jedan mesec nego dva.”
“Dva? Kako to da razumemo? Jedan iza drugog?”
“Ne. Nalaze se jedan pored drugog, razdvaja ih samo jedan uzan prostor.”
“Neshvatljivo. To do sada još niko nije primetio.”
“Nije? Onda sam, izgleda, pogrešio.”

Tu su i priče o zaštiti planete, o udruženju koje tek proizvedene konzerve ribe ili zeca te konzerve otvara i vraća životinje u svoja lovišta, na slobodu. Tek da shvatimo pojam humanizma.

I taman kad pomislim da je pokazao sve što ume, Erkenj me ponovo iznenadi sledećom pričom, idejom, rečenicom i konačno se pomirim sa tim da njegovoj mašti nema kraja.

Jedna je dobra i jedna loša stvar u vezi sa čitanjem Išvana Erkenja: dobra je neizmeran užitak koji to čitanje pruža, a loša je što su šanse da će vam već sledeća knjiga koju uzmete u ruke biti kao trn u oku veoma velike. Retko šta vas neće razočarati posle “Jednominutnih novela”.

Advertisements