Tags

,

Na uporno navaljivanje dečka da pročitam sci-fi roman “Hiperion”, poklekla sam, iako mi je unutrašnji glasić govorio ne, ne, ne, čekaju te važnije knjige. 😉 S obzirom na to da moj unutrašnji glasić toliko često greši da bi bilo najpametnije sasvim ga utišati, ja sam se pre mesec i po dana bacila u avanturu čitanja prvog dela “najveće epske sage u istoriji SF-a”, kako piše na koricama.

Šta reći, a ne razulariti mase fanova? Trebalo je da slušam unutrašnji glasić. Ne kažem da je knjiga loša, ali što bi Englezi rekli, nije my cup of tea.

Long, long time ahead… in many galaxies far away… 

Vreme je, otprilike, 700 godina u budućnosti, a mesto – svemir. Knjiga počinje pretnjom iz “periferije svemira”; grupa takozvanih Proteranih, koji su od ljudi sa “Stare Zemlje” (naše planete, koja je, navodno, uništena zbog “velike Greške”) evoluirali u nešto drugačije, želi da napadne Hegemoniju, odnosno Mrežu svetova koje su kolonizovali potomci Starozemljana. Proterani to planiraju da urade tako što će napasti svet Hiperion, a vlada Hegemonije šalje sve svoje sile kako bi ih sprečila da osvoje tu planetu, njihov dalekobacač i pomoću dalekobacača prodru u sve ostale svetove Mreže. Ako vam zvuči komplikovano, znači da vam odlično dočaravam svoje iskustvo čitanja ove knjige.

Da vam ne bih otkrivala tajne i misterije koje to treba i da ostanu ukoliko nameravate da čitate knjigu, samo ću vam ukratko prepričati glavno:

Hiperion je jedinstvena planeta jer sadrži jednu fizičku anomaliju koju niko – ni Hegemonija, ni veštačka inteligencija koja je autonomna od ljudi ali im pomaže – ne može da objasni, niti može da kontroliše fenomen koji se nalazi na Hiperionu. To su Vremenske grobnice za koje se smatra da su došle iz budućnosti i za koje se ne zna šta u stvari sadrže (jer su za sada prazne), i stvorenje koje je povezano sa Vremenskim grobnicama a koje predstavlja najveći užas poznatog svemira – Šrajk.

Čestitke i pozdravi za najveću jezu kosmosa

Mnogi smatraju da je Šrajk božanstvo koje se sprema da kazni čovečanstvo za sve grehe. Neki opravdavaju njegova bezumna kasapljenja i, nimalo začuđujuće, oformljena je Crkva Šrajka koja je od krvi, nasilja i straha napravila idola.

Na početku knjige, predsedavajuća Saveta Hegemonije saopštava sedmoro ljudi da su izabrani od strane Crkve Šrajka da idu na poslednje hodočašće Šrajku pre nego što se otvore Vremenske grobnice i nastupi vreme konačnog ispaštanja. Tih sedmoro ljudi naočigled ne znaju zašto su baš oni izabrani, ali pristaju, i spremaju se za put na Hiperion – odakle se verovatno više nikada neće vratiti.

Dok putuju ka Vremenskim grobnicama, naši junaci odlučuju da jedan po jedan pripovedaju svoje životne priče i kako su povezani sa Šrajkom, ne bi li dokučili tajnu njihove izabranosti i ne bi li saznali kako da unište oličenje zla.

Tih nekoliko priča mogu da se čitaju i kao zasebni romani, od kojih su mi se dva-tri veoma svidela. Jedna priča govori o svešteniku koji je na Hiperionu upoznao tajanstveni narod Bikure i ušao u njihov svet mnogo dublje nego što je želeo. Ta priča je apsolutno jeziva i mislim da će mi njen završetak do kraja života ostati urezan u obliku vrlo eksplicitne slike koju sam zamislila. Druga priča govori o naučniku čija je ćerka obolela od veoma neobične bolesti prilikom istraživanja jedne od grobnica koje pohodi Šrajk. Treća priča govori o ljubavi između žene i kiborga, četvrta o pokušaju hrabre žene da sačuva nešto od stare ljudske humanosti i prirode, peta o hrabrom ratniku kojeg godinama u snovima posećuje prelepa žena i šesta priča govori o pesniku čije stvralačko ludilo priziva Šrajka i donosi samo razaranja i užas.

Šta mi se ne dopada u “Hiperionu”

Jedna od glavnih mojih zamerki na knjigu je užasno komplikovan rečnik koji, sigurna sam, čak ni vrsni fizičari, elektrotehničari i “kompjuteraši” ne shvataju sasvim. Den Simons je iskoristio ovih 400 + strana da izmisli svet budućnosti koji se, razumljivo, sastoji od raznih tehničkih smicalica kakve još ne postoje; ta izmaštana stvarnost donekle može da bude interesantna, ali ne ukoliko su 50% romana opisi te tehnologije, fizičkih svojstava planeta, oružja, ljudi, do detalja opisane borbe i sve to bremenito frazama i terminima koje apsolutno ne razumem, niti mogu da pogodim da li su zaista zasnovani na nauci ili su potpuno “lupljeni”.

Druga zamerka je to što se previše fokusirao na detalje nekih događaja manje bitnih za glavnu priču, a poslednju priču koja treba da bude i najrelevantnija je zbrzao kao da mu je dosadilo i želi da privede kraju.

Treća zamerka nema mnogo veze sa Den Simonsovim naumom, koliko sa nesporazumom između dečka i mene; kada je rekao da obavezno pročitam taj prvi deo, nije mi baš naglasio da taj prvi deo ni ne može baš da se čita samostalno. Na kraju ništa ne saznajem o Šrajku, niti o ulozi sedmoro glavnih junaka u celoj priči. Da bih dobila odgovor na bilo koje pitanje koje se postavlja u “Hiperionu”, moram izgleda da čitam sledeći nastavak, a to baš i ne želim.

Ono što nedostaje “Hiperionu” su neke stvari koje sam mnogo volela kod drugih SF knjiga koje sam čitala. Nema zanosnu atmosferu i pripovedačku snagu “Leve ruke tame”, nema filozofsku i etičku mudrost “Solarisa”, ne nudi uzbuđenja i zaljubljivanje u divne likove kao u “Endorovoj igri”, niti ima trunku humora kao “Autostoperski vodič”.

Da ne ispadne da sam samo nepravedna, moram ipak da kažem da ovih mesec dana nisu izgubljeno vreme, ipak sam u nekim delovima knjige veoma uživala i možda sam čak obogatila svoj rečnik. 🙂 Ipak, ukoliko vas pored kreveta čeka gomilica knjiga koje jedva čekate da dohvatite, ostavite “Hiperion” za neki drugi put.

Advertisements