Tags

, , , ,

priče vudija alenaRazmišljala sam kako da započnem ovaj tekst, jer ne pišem o bilo kome. Vudi Alen je genijalac kakvog bi svaka država trebalo da ima. Bar po jednog. Na stranu skandal sa usvojenom kosookom ćerkom koji mnogi komentarišu ovako i onako, u mom tekstu i mom svetu Vudi Alen je jednostavno pisac i režiser čija duhovitost i talenat brišu sve skandalozno i “prljavo” što biste mogli da iskopate o njemu.

Pošto ne znam adekvatno da započnem, a da to ne bude ono klasično: “Vudi Alen je rođen te i te godine…”, pronašla sam isečak zabavnog intervjua sa njim koji možete da pogledate ovde. To je bio prvi ili drugi intervju na koji sam naišla, dakle nasumično izabran, a opet mu ne manjka njegove čuvene sposobnosti da svaku naizgled ozbiljno započetu rečenicu završi neočekivanom duhovitošću, da bismo na kraju završili sa utiskom da je tu negde, možda baš dok smo se smejali, izrečena velika mudrost.

Jeste genijalac. Tačka.

Sinoć sam konačno odgledala i njegov najnoviji film, “Rimu, s ljubavlju”. Iako ne spada u njegove najbolje, bile su dovoljne dve savršeno izvedene ideje – pevanje pod tušem na sred pozorišne scene i iznenadna i neobjašnjiva slava koja dolazi u vidu dosadnih fotoreportera i njihovih banalnih pitanja – da me potpuno osvoji i ovim malim, šarmantnim ostvarenjem.

Tako bih i opisala Vudija Alena, kao malog i šarmantnog genijalca. Ko ga ne voli, silno će mu ili joj smetati što ga uporno nazivam genijalcem, ali stavite bilo koju reč umesto ove da opišete čoveka koji decenijama snima jedinstvene filmove, piše pronicljiva scenarija o nemogućnosti i neminovnosti veze između muškarca i žene, svira (odlično) u džez bendu i piše fantastične priče.

Sad smo kvit

Od svih stvari koje radi i koje je radio, najviše cenim njegovo pisanje. Ako ikada postanem poznata spisateljica o kojoj će govoriti: “Njen stil je mešavina ovog i onog pisca,” volela bih da umesto “ovog” kažu “Vudija Alena”, a umesto “onog” da stoji “Gabrijela Garsije Markesa”. Na primer.

Moja omiljena knjiga priča koju je napisao Vudi Alen je “Sad smo kvit” (u originalu: “Getting Even”), a omiljene dve priče u njoj su mi “Dobro, ali da li parna mašina može ovo?” i “Grof Drakula.” U prvoj priči saznajemo kako je bio dug put erla od Sendviča da dođe do dobitne kombinacije koja čini današnji ukusni sendvič, a u drugoj grof Drakula svojim nepogrešivim instinktom viševekovne zveri uspeva da izađe napolje u podne, misleći da je ponoć.

Ono što Vudijev stil nepogrešivo prepoznajem i u filmu i u priči nije samo puki humor. Mnogi umetnici su i duhoviti, ali ovo je čitav žanr u okviru humora čija svrha nije samo da nasmeje, već i da demistifikuje, demaskira, dekonstruiše ozbiljna pitanja i teme koje ga opsedaju, među kojima su najupornije teme smrti i seksa, odnosno odnosa između žene i muškarca. Stilski njegove priče spadaju u apsurd koji savršeno odgovara temama koje obrađuje.

Kada u zbirci “Sad smo kvit” Vudi govori o krvoproliću između najopakijih članova Koze Nostre, vidimo da su to ljudi koji zbog osećaja da ih stalno neko prati izvode piruete i tako šetaju, ili odlaze na maskenbal obučeni kao džinovski miševi ne sumnjajući da je to sve jedna velika klopka, a žene ih ostavljaju jer su ih jednom namazali “neprijatnom kremom”. U priči o Hitlerovom berberinu upoznajemo jednog novog Hitlera koji se stravično nervira što ne može da pusti zulufe, jer ih pušta i prokleti Čerčil, a u priči o Smrti i šahisti uvodnu scenu otvara upravo smotana Smrt koja se polomi pentrajući se kroz prozor i to komentariše rečima: “Gospode Bože. Samo što nisam slomio vrat.”

“I’m gonna brush all my teeth!”

To izjavljuje Vudi Alen u filmu “Sviraj to ponovo, Seme” kada uspe da ugovori sastanak sa devojkom, prvi put posle razvoda. Čini mi se da je, izgradivši imidž osobe koja se neprekidno sprda sa sopstvenim izgledom, hipohondrijom i raznim neurozama, Vudi Alen vešto sebi dao za pravo da se sprda i sa svim ostalim temama, među kojima su i ozbiljna religija, ozbiljna smrt, ozbiljan život i smisao postojanja.

On bocka, kritikuje, ruga se svemu, ali tako da to sve deluje maleno, šarmantno i taman takvo da nema potrebe da se reaguje drugačije osim smehom.

Sve što uspeva da me nasmeje, nije mi strano, te je možda “samo” to u stvari Vudijeva ulaznica do mog srca. S tom mišlju, opraću sada sve svoje zube, otvoriti stranicu 74 koja počinje rečenicom: “Negde u Transilvaniji, čudovište Drakula spava u svom kovčegu, čekajući da padne mrak,” i zaboraviti na ozbiljni svet oko mene, makar dok traje ova priča.

Advertisements