Tags

, , , , , ,

58. Međunarodni beogradski sajam knjiga ni ove godine nije protekao bez mene, ali ovo je prvi put da glavni razlog mog odlaska tamo nije bilo razgledanje knjiga (i kupovina), već propratni program.

sajam 2013

Sa mojom dragom drugaricom i jedinom vernom čitateljkom mog bloga, Ivanom Kovačević, otišla sam danas na tribinu pod nazivom “Humor kao prostor slobode” kojoj me je privukla, pod jedan, tema, a pod dva, najava da će na tribini učestvovati i Svetislav Basara, čiju knjigu “Fama o biciklistima”, i uopšte njegov sarkazam, mnogo volim.

Humor – jer oni koji su pročitali bar nekoliko mojih prikaza knjiga znaju da će se u svakom od njih “po difoltu” naći neka primedba o humoru u knjizi i o tome koliko je taj faktor često od presudne važnosti kako ću prihvatiti nečije delo.

Nažalost, Basara se nije pojavio i nije bilo ponuđeno objašnjenje za njegovu odsutnost, te smo Ivana i ja zaključile da se negde našljemao i zaboravio da dođe.

Uprkos tome, veče je bilo iznenađujuće prijatno i zabavno. Četiri pisca koja su odgovarala na (previše opširna, za moj ukus) pitanja moderatora su to činila vešto, mudro, a svaki odgovor je u stvari bila duhovita anegdota koja je bolje nego bilo kakav drugi odgovor na pitanje pojašnjavala ulogu humora u književnosti i uopšte u društvu.

Ikdiko Lovaš, mađarska spisateljica iz Subotice je na odličnom srpskom jeziku i veoma šarmanto i šašavo pričala o svojoj spisateljskoj nameri da koristi humor kao oruđe u prikazivanju “pipavih”, komplikovanih odnosa i osećanja na način koji će biti zabavan i za nju i za čitaoca, i na način koji neće biti uvredljiv. U njoj, čini mi se, ima više humora i životne radosti, nego u svima ostalima koji su ove večeri bili na tribini. Ildiko ima veoma zanimljiv način posmatranja stvari i izražavanja, i bilo je uživanje slušati je kako priča o humoru u malim, neočekivanim stvarim i trenucima.

Viktor Ivančić je na mene ostavio veoma jak utisak; bio je zabavan, govorio o tome šta humor može a šta ne, primetio kako humor sam po sebi nema neku moralnu odrednicu, već može da se koristi na puno načina, a njegove anegdote o radu u Feral Tribune-u i o tome kako su provocirali vlasti su u meni izazivale neku nostalgiju za “tim” vremenima, kao da nisam tada imala tek par godina i propustila celu tu obećavajuću epohu 80-ih kada su, verujem, svi imali veru u budućnost. 

source: arteist.hr

Mirjana Đurđević je pričala o humoru kao nečemu što je nju pronašlo, a ne kao o izrazu koji je sama izabrala za svoje romane. Kakva je u životu, takva je i na papiru i kaže da ne bi mogla drugačije.

Nenad Veličković mi je delovao nekako najtoplije od ove četvorke. Pričao je o humoru kao komunikaciji i o tome kako humor ni ne postoji bez publike. Naravno, možemo biti smešni sami sebi, ali to je onda neka druga vrsta komedije. Posebno mi se dopao na kraju večeri kada sam ih zamolila da svako kaže ime jednog pisca koji ih je najviše nasmejao u životu, kojeg smatraju za pisca “sa najviše humora”. Čini mi se da ih nisam baš pogodila pitanjem, ali sam baš želela da čujem koga mi preporučuju.

Viktor je, nakon kratkog razmišljanja odgovorio: “Krleža.” To baš nije bio odgovor koji sam očekivala, ali kratko je objasnio da je Krleža za njega neko ko savršeno obuhvata sve, pa i humor, a Mirjana Đurđević se spremno nadovezala na njegov odgovor i rekla: “Ja onda svakako kažem Pekić, naravno.” Ildiko je pomenula mađarskog pisca jevrejskog porekla iz 20. veka čija dela znaju i vole svi mađarski pisci ali, nažalost, nisam uspela dobro ni da čujem, a kamoli da zapamtim njegovo ime. Počinje na R.

Iako nisam očekivala neki PRAVI odgovor na moje pitanje, već sam samo želela da čujem neka nova imena iz humoristične književnosti, na kraju sam shvatila da pravi odgovor ipak postoji, i dao ga je Nenad Veličković. Ispalo je tako da je Hrvat glasao za Hrvata, Srpkinja za Srbina, Mađarica za Mađara, a Bosanac je dao pravi kosmopolitski odgovor i naveo Rablea kao kralja humora u književnosti i pročitao nam nekoliko duhovitih rečenica iz Gargantue i Pantagruela.

Nakon lepe večeri, Ivana i ja smo krenule do Hale 1 da pogledamo štandove sa knjigama i gle! Eto nama gospodina Svetislava Basare na štandu Geopoetike kako u razgovoru sa Vladislavom Bajcem i Goricom Nešović ni ne pomišlja na svoje izneverene čitaoca.

Ivana koja, koliko znam, ima skoro sve Basarine knjige i veoma voli njegovu prozu, iz inata nije htela da kupi njegov poslednji roman. Naravoučenije: ukoliko želite da prodate svoje knjige, nemojte biti sebični i bezobzirni prema svojim fanovima. 😉

Advertisements