Tags

, ,

source: superknjizara.hr

„Hotel kod poginulog alpiniste“ je jedna od onih divnih knjiga koje čitate sa osećajem da se nalazite u toploj sobici pored pucketave vatre, dok vas napolju okružuje zimska idila. Ako je zaista čitate u takvom okruženju, doživljaj je sigurno još bolji.

Dakle, u „Alpinisti“ imamo hotel u bestragiji, gust sneg svuda unaokolo dokle pogled seže, Petra Glepskog, policijskog inspektora, koji tek dolazi na mesto događaja misleći da je došao na odmor i uživanciju, i goste hotela od kojih se ne zna koji je zanimljiviji.

Tu su: 1) vlasnik hotela, Alek Snevar, filozof i duboki vernik u natprirodno (npr. zombije i vampire); 2) bračni par Mozes – bahati, neotesani bogataš nepoznatog zanimanja i izvora novca, sa svojom prelepom ženom namigušom; 3) čuveni mađioničar Barnstokr čije se ime često izgovara samo polovično, jer je izgleda komplikovano za zapamtiti; 4) Barnstokrov bratanac ili bratanica – skoro do kraja knjige nećemo otkriti kog je pola ovo nestašno, tinejdžersko “dete” čupave kose i buntovničkog ponašanja; 5) Simone, čuveni fizičar i u slobodno vreme slobodni alpinista koji osvaja zidove i plafone hotela; 6) Kajsa, maloumna debeljuškasta sobarica koja se samo kikoće i vreba priliku da je neko od muških gostiju izvaćari; 7) Lelj, pametni pas koji je ostao bez svog vlasnika, poginulog alpiniste u čiju spomen je hotel promenio ime; 8) Hinkus, sitni mutni čovečuljak u bundi koji pola knjige provodi na krovu hotela udišući čist vazduh, jer navodno boluje od tuberkuloze; 9) Olaf, skandinavski Apolon, uvek nasmejan, gromkog glasa, ženskaroš.

Prvi deo romana je ispričan u maniru najboljih klasika detektivske književnosti, gde se uži krug ljudi druži, ispija koktele pored kamina, igra bridž ili bilijar, pleše, vodi šaljive razgovore – a ispod te maske bezbrižnosti nešto se čudno dešava i svako po nešto krije, a priča dobija ubrzanje kada se ubistvo koje svi iščekujemo konačno i dogodi.

U drugom delu romana braća Strugacki konačno otkrivaju svoja dobro poznata lica pisaca naučno-fantastičnih priča, te radnja dobija čudne obrte – ne dovoljno “naučnofantastične” da bismo knjigu svrstali u taj žanr, ali ni “obične” da bi to bio klasični krimi roman.

Zabavni dijalozi, zanimljiv odabir reči i struktura rečenice su ono čime su me braća Strugacki najviše pridobila, ne samo u ovoj knjizi, ali, naravno, tu su i odlični zapleti, uzbudljivi elementi naučne-fantastike i uvek prisutna filozofska nota koja njihovim knjigama daje neku dubinu i privlačnu melanholičnost. Dosledni sebi, završavaju baš tako – po meni, vrlo pesimistično i melanholično, ne prikazujući čoveka u najboljem svetlu; dakle, realno.

Advertisements