Tags

, , ,

Nakon tri meseca čitanja, sklopila sam poslednju stranicu knjige „Gargantua i Pantagruel“ neverovatnog Fransoe Rablea, a pored štampanih reči „Kraj pete knjige podviga i junačkih dela plemenitog Pantagruela“ nečitkim rukopisom mog tate stoji ispisano: „Najlepša himna čarobnjaštvu reči.“

photo source: bigother.com

Mislim da je nešto slično rekla za knjigu i majka mog momka; upotrebila je reč „vatromet.“

Sve što sam znala o knjizi pre nego što sam počela da je čitam je da je to klasik, da spada u sam vrh književnosti i da je urnebesno smešna. Nisam čak znala ni da je napisana još u 16. veku. Subjektivni osećaj dok sam je čitala je da je to najmoderniji književni proizvod 20. veka.

U predgovoru stoji da je Fransoa Rable bio neverovatno obrazovan. Bio je hodajuća enciklopedija svega što je ikada utvrđeno i zabeleženo. Govorio je nekoliko jezika, pored grčkog i latinskog koji su bili u to vreme uobičajeni za prosvećeni svet. Čitao je rukopise u originalu, zanimao se i udubljivao u sve što mu je padalo pod ruku: anatomiju, botaniku, astronomiju, astrologiju, matematiku, filozofiju, književnost, pravo, istoriju, geografiju, mitologiju… Putovao je po Francuskoj, provodio vreme na univerzitetima i učestvovao u debatama o raznim temama. Tamo gde on kaže svoje, svi argumenti protiv njegovih tvrdnji padaju u vodu. Bio je apsolutni bog znanja. A meni, posle dobrote, znanje pokazano na nenadmen i zanimljiv način jeste nešto najlepše na svetu.

Međutim, ima još jedna stvar u vezi sa knjigom „Gargantua i Pantagruel“ koja me je fascinirala jednako kao i njen raskošni stil. To je vešt prevod, odnosno vešt prevodilac. Stanislav Vinaver nije prestajao da me zapanjuje svojim umećem na svakoj stranici i nije isključeno da mu se divim više nego Rableu. Svideo mi se nakon „Toma Sojera,“ potpuno šarmirao prevodom „Doživljaja dobrog vojnika Švejka,“ ali ovo što je uradio sa „Gargantuom…“ ne može da se meri ni sa čim na planeti. Otkriće DNK? Ništa u poređenju sa podvigom gospodina Vinavera u ovoj knjizi. Tu su takve stilske igrarije, izmišljenice, doskočice i kovanice, da ne znam kako je on to uspeo za života da uradi, posebno jer se vidi da iza svake prevedene reči, čak i naziva vetrova kao što su vasionska vitlarija ili povetarac-ćarlijarac, ili imena kao što su Šupeljko, Imaihmnogo, Dobrozarađuje, Čemer-Ljutica, Omastibrk, itd., stoji dobro promišljanje.

Čitanje Rableovog bisera je za mene bila jedna vežba u uživanju u jeziku i stilu, bez potpunog razumevanja svih njegovih naklapanja – pozivanja na te i te mislioce, mitove, istorijske događaje, pravne akte, književna dela, itd. Na neki način, i ova knjiga je enciklopedija koliko i njen autor. Tu su sabrana i sažeta sva Rableova znanja i razmišljanja. Tako u epizodi gde se jedan nesrećni fratar nađe u ustima džina Gargantue, čitalac završi na vrlo zabavnom času anatomije. Taj čas se kasnije nastavlja u još nekoliko epizoda, na primer tamo gde Pantagruelov drugar Panurgije objašnjava zašto je uvek bolje dugovati, nego biti čistih računa. On slikovito opisuje kako bubrezi i žile cednice, bešika, gušterača, žučna kesa, srce, pluća i ostali organi stalno jedni drugima nešto pozajmljuju i duguju da bi organizam savršeno funkcionisao.

Kao što naslov ovog teksta kaže, knjiga nije samo oda znanju, već i obešenjaklucima. U centru pažnje je Pantagruel, sin dobrog, snažnog i premudrog džina Gargantue, i simbol „veselog savršenstva“, kako kaže Rable. On u prvom delu knjige odrasta i stasava u jednako premudrog čoveka, a zatim sa svojom blesavom družinom odlazi na dugo putešestvije brodom da bi došli do nekog proročišta sveznajuće Boce. U svim tim avanturama opisane su neverovatne terevenke, tu su opisi obilja hrane i pića po nekoliko strana, nekad i u stihu, razne igrarije, pa obavezno i telesne potrebe kao što su prdenje i „baleganje“, pošalice o seksu, o ženi, i uvek svuda provučene sprdačine na račun svega što je Rable mrzeo: Parižana za koje kaže da su „po prirodi glupi i zvrndovi u svakom smislu,“ akademika na Sorboni koje je smatrao nadmenim folirantima (Sorbona je u to vreme zabranjivala njegove knjige), nekog kaluđerskog reda – sad ne znam kojeg, ljudi koji se prenemažu i „obogaćuju svoj jezik latinštinama“ u pokušaju da zvuče što učenije, itd.

Napisavši knjigu tako da je puna „lakrdija“, Rable je uspeo da prožme kroz nju sve kritike i sva svoja nezadovoljstva stanjem u društvu u to vreme. U predgovoru zauzima ulogu lekara koji objašnjava da je priču o pantagruelskim zgodama sastavio da bi rasteretio i razgalio jadne, bolesne i unesrećene, kao što i Hipokrat savetuje lekarima da čine sa svojim pacijentima. U stvari, kroz smehotresne avanture i jezičke kalambure, Rable je uspeo da provuče mnoge stvari zbog kojih bi mu letela glava da ih je izrekao „neuvijeno“. Umesto giljotine, dobio je pohvale i slavu.

Na kraju knjige Pantagruel i njegova družina dolaze do gospe Ovejane Suštine koja je drevna kao vreme i veoma mudra. Kada prvi put susretne Pantagruela, ona mu kaže da njegov duh obiluje naukama retkim i inozemnim koje je „danas mnogo lakše poželeti, nego li susresti.“ Taj citat mi se veoma svideo jer opisuje realno stanje – očigledno je da planetom vladaju površnost i neznanje. Pantagruel i Gargantua su, dakle, ono veliko, lepo, mudro i dobro što postoji u svakom čoveku, ali ni u jednom, ili retko u kojem, u onoj meri u kojoj bi Rable (i svaki pravi humanista) voleo.

Nakon knjige Ištvana Erkenja imala sam utisak da mi više nijedan stil neće biti dovoljno interesantan, a sada to ponovo proživljavam sa Gargantuom i Pantagruelom. Ipak, sad već dovoljno znam da u moru loše prevedenih i nezanimljivih knjiga ima i dosta ovih lepih, začuđujućih, punih misli i rečenica koje nam se uvek čine novim, koliko god da smo ih puta već čuli u nekom drugom, običnom izdanju. Koliko je život samo lepši sa tim na umu…

Advertisements