Tags

, , ,

Nedavno sam gledala dvougao sa Vedranom Rudan i Vladimirom Arsenijevićem u kojem su ih pitali da navedu jednu knjigu koju bi uvrstili u obaveznu lektiru i tada sam prvi put od Vladimira Arsenijevića čula za “Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji”. Primerak knjige je već nakon nekoliko dana bio u mom posedu, a ubrzo potom i pročitan.

Nisam sigurna za lektiru, zato što verovatno potcenjujem čitalačke sposobnosti mladih, ali meni je sasvim “legla”. To je jedna od onih knjiga u kojima se “sve što se […] događa zbiva se u jeziku”, mada, za razliku od Ištvana Erkenja na kojeg me je Bora Ćosić podsetio svojim apsurdnim dijalozima, i u čijim pričama često i nema neke prave poente, ovaj roman veoma oštro kritikuje posleratnu revoluciju.

svetska revolucija

Protagonisti romana su članovi jedne blesave porodice koja se sastoji od naratora-deteta, mame, tate, dede, ujaka i dve tetke. Svi žive zajedno i “neprestano nešto pričaju u smislu razgovora”, a takođe i crtaju, recituju, čitaju knjige, jecaju, galame, ne drže jezik za zubima.

Roman je napisan u “ja” formatu, odnosno kao što sam ja u prvom razredu osnovne škole pisala dnevnik: “Ja sam danas učila. Ja sam danas pomagala mami da razvije kiflice. Ja kada sam izašla napolje pala sam. Izašla mi čvoruga.” Međutim, za razliku od mojih nespretnih “ja” rečenica koje sam umela da napišem samo tako i nikako drugačije, Bora Ćosić je u svaku rečenicu uložio dosta truda i razmišljanja, te ono što bi lenji čitalac lektire okarakterisao kao nevešto, u stvari jeste vrlo pametno i stilski do savršenstva izbrušeno pisanje.

Porodica Ćosić, dakle, provodi svoje ratne dane u kući, gde mama razvija pite i šije kese sa izvezenim likom oca koji vrši nuždu u WC-u i čita novine, deda viče i sumnja u sve, ujak se hvali svojim švalerstvom, otac se alkoholiše, a tetke žive od romantiziranja stvarnosti. Međutim, tu se potkrade po koja scena “blesavih” ukućana kako ubacuju deliće papira ispod parketa, te vidimo da je to jedna angažovana, revolucionarna porodica i čim se završi rat, njihova pomoć će biti nagrađena dolaskom brojnih drugova i drugarica koji će im svojim prostim ponašanjem i govorom sa puno gramatičkih grešaka zauzeti životni prostor, a zatim će ih isterati u jedan sobičak, da bi se u njihov šestosobni stan uselio “drug” sa ranjenom rukom.

I ja sam išla u školu u vreme kada se još uvek nosila crvena marama i plava kapa sa petokrakom i slepo sam verovala da su partizani dobri, a četnici “the bad guys”, iako je Tito tada već nekoliko godina bio pokojni, a komunizam bio u poodmakloj fazi raspadanja. Zato mi knjiga Bore Ćosića, čak i nakon tridesetak godina od njenog objavljivanja, deluje kao otrežnjenje, oštra kritika i pogodak pravo u centar nekadašnje složene partizanske mitologije.

Počevši od rečenica koje izgovaraju novopečeni “oslobodioci” (“Mi smo vam dali slobodu, ne možemo sve!”), do redova na poslednjim stranicama gde narator konačno nije više naivno dete i počinje da shvata revoluciju koja na površini propoveda pravednost, a jednako je nepravedna kao bilo koji sistem koji osmišljavaju ljudi, ovaj roman ipak treba da bude obavezna školska lektira i putokaz svima koji veruju u ideale.

Advertisements