Tags

, ,

source: patriarcanoveno.blogspot.com

Dugačke, kitnjaste rečenice u kojima se u sred nekog monologa, dijaloga ili opisa događaja smenjuju lica i pripovedači, prošlost i sadašnjost, realno i magično, prate viševekovni život jednog latinoameričkog generala koji doživljava dva prolaska komete, te “tužne meduze svetlosti,” i u toj svojoj predugoj vladavini ispoljava sve odlike diktatora koji naređuju, (“maknite mi ova vrata odavde i namestite ih tamo,” kaže, “usporite sat na tornju,” kaže), ubijaju, siluju, inate se, daruju, blagosiljaju, igraju se boga, darivaju gubavce i bolesne, uživaju u klicanju mase, obmanjuju se da ih narod obožava, guše pobune, serviraju svoje prve pomagače i ministre na tanjiru, skuvane i sa travkama u očnim dupljama, uteruju strah u kosti podređenima, strepe od smrti, imaju svoje ekscentrične hobije, na primer sakupljanje nepotrebnih stvari kao što je ogromni puž “iz koga je umesto huke morskog valovlja i vetra odjekivala nacionalna himna,” osećaju usamljenost veću od vasione, a da bi nam još više približio lik jednog takvog strašnog i usamljenog generala, Markes (u fantastičnom prevodu Milana Komnenića koji je ovim delom zaslužio mesto rame uz rame sa Stanislavom Vinaverom, ako mene pitate) niže anegdote o generalovoj samovlasti; na primer, da bi mutio na narodnoj lutriji i stalno zgrtao pare on i niko drugi, general naređuje da zarobe na hiljade dece koja mogu da svedoče o njegovoj prevari, te ih prvo baca u neku pustaru, pa u kišovitu rupu gde su “ljiljani nicali iz reči a hobotnice plivale između drveća,” zatim u pećinu gde im svaki dan iz padobrana baca slatkiše i ćebad da se ne prehlade, a zatim ih šalje na otvoreno more gde ih na njegov mig dižu u vazduh, da bi general zatim streljao i izvršioce ovog stravičnog zločina, jer, kako mu se moglo da nakon zločina izjavi, “ima naređenja koja se mogu izdati ali se ne mogu izvršiti, eh i ta jadna deca, do đavola”; a nižu se i anegdote o generalovoj detinjoj naivnosti i teškoj, preteškoj patnji kada njegova majka oboli od groznih crva koji joj se ugnjezde u telo i naprave prišteve iz kojih kulja gnjoj, smrad i takva grozota da to niko živ ne može da gleda, osim generala koji sa pažnjom majku neguje, previja, pokriva i spava pored nje, a zatim prevrće nebo i zemlju da je papa i civilizovani, rimokatolični svet proglase sveticom.

“Jesen patrijarha” je književni eksperiment i poslastica za ljubitelje čarobne rečenice, neočekivanih jezičkih obrta, duhovitosti i originalnih replika, i prava slika samovolje jednog vladara, ali i njegove intime – ogoljene, bezobzirne, dirljive i tužne. Uprkos svim strahotama koje se dešavaju zahvaljujući pucketanju prstima te elegantne vladarske ruke, Markes je uspeo da u čitaocu, bar ovom koji ispisuje ove redove, izazove i saosećanje, osećaj bliskosti i simpatije prema tom nezgrapnom generalu slonovskih stopala koje vuče kroz ogromnu, pustu kuću dok sluša huk mora i suviše sporo proticanje večnosti. Davno sam čitala “Sto godina samoće” pa ne mogu objektivno da sudim, ali čini mi se da je “Jesen patrijarha” svojom čudesnošću zasenila čak i tu, sa pravom, hvaljenu knjigu.

Advertisements