Tags

,

Nikada nisam znala istoriju. Moje društvo me i danas zadirkuje zbog činjenice da sam tek ’97., dakle sa punih devetnaest godina, saznala da se raspao SSSR (do tada sam se igrala papirnim lutkicama) ;). Problem sa istorijom i sa mnom je u tome što mi je uvek bila dosadna za čitanje. Međutim, kada se nađem u sred usijane rasprave o nekom istorijskom događaju, uvek ustreptim od radoznalosti (i osetim žaljenje što ne mogu da učestvujem), jer me ponese zanimljivost teme i način na koji o toj istoriji može da se razglaba satima.

Da su svi istorijski udžbenici napisani kao Barnsova “Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja”, stvar bi bila sasvim drugačija. Možda bih čak za pad Berlinskog zida saznala te iste godine! 🙂 “Istorija sveta” je zbirka povezanih priča koje, kako kažu na sajtu izdavača (Geopoetika), ne mogu žanrovski da se odrede. Priče povezuju motivi rasne podele (podele na “čiste” i “nečiste”, kako on to pojašnjava), potopa kao načina da se čovečanstvo pročisti, traženja Boga, a provlače se i aktuelne teme kao što su terorizam i ekološki problemi. Tonom naizgled suzdržanog posmatrača koji ipak ponekad iskaže svoj sud kroz duhoviti komentar i postavlja istoriju i čoveka gde im je mesto (u ćošak!), Barns mi predočava jednu istoriju koja u mom neznanju može da bude i prava, a ako nije faktički prava, suštinski verovatno jeste.

Evropsko lice zla

To je ta istorija u kojoj evropske zemlje (tačnije, Holandija i Belgija – hajde malo da ih žigošemo) pred početak Drugog svetskog rata hladnokrvno ubijaju par stotina izbeglih Jevreja iz Nemačke jer ne znaju šta da rade sa njima (kako mi Srbija deluje humano ovih dana sirijske izbegličke krize, u svetlu razotkrivene istorije i nacističkog lica Evrope), istorija u kojoj se ljudi međusobno jedu i piju svoju mokraću na splavu Meduza zbog naopake pomorske ekspedicije i čuvenog francuskog skandala u vojnim redovima o kojem sam ja saznala upravo iz ove knjige, iako sam Žerikoovu sliku nedavno videla u Parizu i ježila se njenog mraka.

Spas je u ljubavi?

U Barnsovoj istoriji ima i ljubavi. U priči za koju pretpostavljam da je pola poglavlja iz naslova otkrivamo da je ljubav ono što nas vuče napred, što pobeđuje istoriju kakva god ona bila i, uprkos tome što je naizgled nepotrebna, ona nas spasava. To se slaže i sa studijom koju sam baš juče pročitala u kojoj se nakon 75 godina istraživanja došlo do zaključka: “Sreća je ljubav. Tačka.”

Međutim, ako pogledamo istoriju od samih početaka, od Nojeve barke (odnosno Arke), do načina na koji živimo danas, ne bih rekla da nas ljubav zaista spasava. Tu je taj Bog kojeg neprestano tražimo i u čije ime činimo strahote, a danas kada Boga izgleda ima mnogo manje nego ranije, više ni ne umiremo iz uverenja (ako na računamo fanatike kao što su ISIS) već se prepuštamo životarenju bez smisla, sa nešto usputnog uživanja.

I na kraju, šta poručuje Barns u svojoj Istoriji sveta? Da nam se loše piše i sami smo za to krivi? Da je spas moguć i on je u ljubavi, koliko god ta ljubav bila mala naspram zla? Ne znam. Juče sam se zapitala kako bi se završio eksperiment u kojem bi se stotinak beba različitih rasa odgajale na izolovanom ostrvu bez pojma o ičemu što se ikada zbivalo. Bez znanja o rasnim podelama, o Bogu koji nalaže ovo i ono, o svim ratovima… Da li bi instinktivno počeli da se grupišu po boji kože, po onome po čemu su slični? Da li bi se našao neko među njima ko bi povukao liniju koja bi ih podelila? Moj momak realista kaže da bi upravo tako bilo. Ja volim da mislim da bi ta eksperimentalna grupa uradila nešto bolje sa svojom još uvek neukaljanom istorijom.

(izvor fotografije: delfi.rs)

Advertisements