Tags

, ,

U nekom od onih uvek zabavnih videa gde poznati preporučuju knjige za čitanje, Dragoljub Ljubičić poručuje da “Autobiografija” Branislava Nušića apsolutno ne sme da se propusti. O Nušiću, osim da je napisao neke od naših najsmešnijih komedija, ne znam baš ništa, a pošto preporuka dolazi od duhovitog i meni veoma dragog Mićka, eto razloga da knjigu kupim istog trenutka.

Ne znam koliko je Nušićeva “Autobiografija” autobiografsko delo jer, kao što sam već pomenula, ne znam ništa o njegovom životu. Ne sumnjam da je lutkama svoje sestre zaista čupao kose i vadio oči kad je bio mali, da je vriskanjem i bacakanjem zahtevao pažnju okoline, sa drugarima iz komšiluka osnivao vladu i išao u rat na guske koje je čerupao da bi mami jednog drugara napunili jastuk, ali u svaki je opis uneo toliko urnebesnog preterivanja, da čitalac već na početku prestaje da čita ovu knjigu kao uobičajenu biografsku prozu i predaje se komediji na 150 strana nimalo ne hajući za njenu verodostojnost. Bar ja tako.

Ovde pratimo Nušića od prvih koraka (u suknji, jer tako su ih sve oblačili dok su bili mali, bez obzira na pol), preko dečjih igrarija u komšiluku i dogodovština u školi, do prvih zaljubljivanja. Ovo je i neka vrsta ekciklopedije školskih predmeta, te o svakom predmetu možete saznati vrlo korisne stvari koje sigurno niste znali ranije. Recimo, možete saznati da istorija u stvari služi da bi deca lomila jezik na imenima vladara kao što su Uzprtezen i Artakserkses, da se strani jezici u našoj zemlji “uče” da bi se naše diplomate sramotile, da je matematika jedna spodoba sa zmijama umesto kose, gvozdenim zubima i fosfornim očima koje u mraku svetle kao mačje oko, a da srpski jezik kao predmet u školi služi tome da bi se svi znaci interpunkcije naopako naučili. “Tačka i zapeta je neki hermafroditski znak,” piše Nušić, “koji nije ni tačka, a nije ni zapeta. Možeš ga metnuti gde god ti je volja, ništa ne menja stvar. Jedan od mojih drugova, neki Ilija Sušić, stavljao je pri potpisu tačku i zarez na kraju prezimena i, da vidite, vrlo je lepo stajala i tu.”

Kroz duhovit opis detinjstva i odrastanja Nušić provlači i one dobro poznate političke motive koje je tako rado koristio u svojim komedijama. Gde god je to bilo zgodno, on je podsećao čitaoca gde živi, i mi vidimo da se baš ništa nije promenilo za više od jednog veka. “Kriza,” kaže, “je pojava koja traje od samog postanka ove države i trajaće sve dok država ustraje, kao ono kad se dete rodi “s falinkom” pa je vuče celog života.” Ili: “Da je kod profesora bilo malo dobre volje, oni bi baš u tome što nikada ne odgovaram na ono o čemu me pitaju, zapazili kod mene izvestan politički talenat.” Mada, ovo poslednje važi za sve političare sveta, ne samo srpske.

Naravoučenije: čitajte Nušića, slušajte Dragoljuba Ljubičića, učite strane jezike i ne stavljajte znakove interpunkcije gde im mesto nije! 😉

 

(izvor slike: http://www.knjiga.ba/)

Advertisements