Tags

,

zapisi-iz-podzemljaJunak “Zapisa iz podzemlja” je u stvari antijunak koji se toliko koprca u svojim protivrečnostima ličnosti da od života u kojem se praktično ništa ne dešava pravi agoniju. Na početku “Zapisa” on nam se obraća rečima: “Ja sam bolestan čovek… Zao. Nesimpatičan,” da bi samo nekoliko stranica kasnije rekao da se šali i da uopšte nije zao. Prvo tvdi da piše za čitaoce, zatim da piše samo za sebe. U uvodnom delu se rasplinjava u filozofskom raspredanju o licemerstvu društva i kao opravdanje za sebe (a ceo život mu se sastoji od naizmeničnog kinjenja i opravdavanja sebe) kaže da “čovek devetnaestog veka mora, i čak moralno je obavezan, da bude, uglavnom, beskarakterno stvorenje; a čovek koji ima karaktera i radi — većinom je ograničen.”

Naš antijunak nam pripoveda priču o svom jadu, o tome “zašto nije umeo da postane čak ni insekt” u svom četrdesetogodišnjem životu, i o tome nam pripoveda iz svoje “ružne i odvratne” sobe, odnosno iz svog podzemlja u koje se nastanio kada mu je dalji rođak ostavio neku skromnu svotu u nasledstvo. Tu on živi izolovan od drugih i priseća se prošlosti. Njegov ceo život je jedno preanalizirano iskustvo ispunjeno tako dubokim osećanjima da ga je njihov intenzitet uvek kočio. Nije uspeo ni da zadrži jedinu ženu koju je možda mogao da voli, zato što su mu porivi i razum u raskoraku.

Izdvojila bih dve scene, odnosno dva događaja kao ključna za razumevanje kako funkcioniše pisac zapisa. Jedna je ona sa oficirom koji ga nervira i kojem želi da dokaže da nije muva koju svi mogu da gaze, iako već sledećeg trenutka i sam želi svima da nam dokaže da je svakako muva. Tog oficira on “merka” jedan duži period, priprema se za susret sa njim na šetalištu, kupuje od pozajmljenih para novo odelo jer susret, odnosno sudaranje sa oficirom koje namerava da izvede da bi oficiru i svima ostalima dokazao da nije jadnik koji mora uvek da se sklanja većima od sebe sa puta (kao što se svaki put zaista sklanja), mora da se odigra u novom odelu, a ne u sirotinjskom, jadnom izdanju u kakvom je svakodnevno.

On, dakle, kupuje odelo, psihički se priprema za sudaranje, to i pokuša nekoliko puta, i jednom čak uspe da izdrži hodajući pravo ka oficiru skoro do samog sudaranja, a onda izgubi hrabrost i u poslednjem momentu se zaplete oficiru između nogu i odleti u stranu kao loptica. Opis je toliko smešan da nisam uspela da obuzdam smeh u autobusu (gde često čitam).

Druga scena je scena večere, gde se naš antijunak nacrtao u inat onima koji ga nisu pozvali, te je morao sam da se pozove. To su njegovi bivši školski “drugari” koje je oduvek mrzeo i koji su ga oduvek zafrkavali, a on sada želi da im dokaže da je dostojan te večere i čak je mnogo iznad njih. On u stvari želi da mu oni ljube noge i uvide koliko su jadni što mu nisu prijatelji. Večera je jedna produžena agonija u kojoj se dešavaju ispadi za ispadima našeg tužnog čudaka, i iako ih je svestan i razum mu jasno govori da to sve treba prekinuti i otići, on nastavlja da se potkopava i sve dublje tone u mulj.

Pisac zapisa je jedna usamljena duša željna društva i ljubavi koju nerviraju ljudi i koja ne ume da uspostavi kontakt. To je osoba previše osetljiva na moralnu bedu svog doba koju “preterana obrazovanost i pamet” sprečavaju da nešto zaista uradi i promeni. Na početku romana u fusnoti Dostojevski objašnjava da je “Zapisima iz podzemlja” želeo da opiše osobu koja “mora postojati u našem društvu kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima se formiralo naše društvo.” Želeo je da pokaže “uzroke zbog kojih je nastala i morala nastati u našoj sredini.” Razmišljam šta bi radio sa likom iz ovog vremena? Njegov bar uviđa stepen društvene truleži, a on sam, taj antiheroj, je visoko svestan i moralan (iako ga sopstveni karakter stalno potkopava). A o čemu bi danas pisao? Gde je danas moral i ko može da kaže za sebe da je moralno biće?

Advertisements