Tags

, ,

OglediSa 2015. godinom završilo se i moje čitanje Montenjevih “Ogleda”, predivne knjige eseja koja mi je poslužila kao dvogled za posmatranje 16. veka, ali pre svega za posmatranje čoveka i sveta viđenih očima jednog izuzetnog uma. Iako se u svakodnevnom životu često čuje parola “Ništa se ne menja”, tek iz Montenjevih spisa sam shvatila koliko je to tačno i zapanjila sam se. On piše o svetu ogrezlom u nemoralu i licemerju i priča o nekim davnim (starogrčkim, rimskim) vremenima kada je čast još uvek postojala. Pominje čovekovo otuđenje od prirode, evropsku monstruoznost u svetlu krvavih događaja u tada tek otkrivenoj “Novoj Indiji” (Americi), i način na koji priča o truleži njegovog sveta može potpuno da se preslika na naše vreme. Tu je, zatim, i “manija piskaranja” za koju kaže da je “kao […] simptom raspusnog doba.” “Jesmo li ikada toliko pisali kao u ovim nemirnim vremenima?” pita Montenj. Zar to sve ne zvuči kao naše vreme?

Kao antitezu trulom društvu koristi primere velikih, hrabrih, časnih dela i ljudi iz antičkih vremena. Posebno se tu ističe Sokrat kojeg često navodi kao primer osobe koja bi svima trebalo da bude uzor.

Ova nostalgija za dobrim starim vremenima me podseća na “Ponoć u Parizu,” film Vudija Alena, u kojem glavni junak slučajno odluta u 20-te godine 20. veka i družeći se sa Hemingvejom, Dalijem i ostalim velikanima toga doba poželi da se zauvek tamo preseli. Međutim, devojka u koju se u tom vremenu zaljubljuje smatra svoje doba dosadnim, trulim i sve bi dala da se vrati u taj čarobni, zlatni 19. vek.

Večito nezadovoljstvo: još jedna odlika čoveka koju je Montenj tako jasno video. Iako i on čežnjivo priziva staro doba, ne može se reći da je jadikovanje nad sudbinom i životom njegova oblast. Pre bi se reklo da je zahvaljujući naprednim roditeljima i vaspitanju koje je imao, zatim njegovoj prirodi i dubokoj želji za ozbiljnim promišljanjem života uspeo ono što smatra najtežim, a to je da život proživi dobro i u skladu sa prirodom. “Grdne li smo lude,” piše Montenj. “On je proveo svoj život u dokolici, kažemo mi; ništa danas uradio nisam. — Kako, pa zar niste živeli? Ovo je ne samo osnovno već i najčasnije vaše zanimanje. — Jeste li umeli da razmišljate o svome životu i njime da rukovodite? Onda ste uradili najkorisniji od svih poslova.”

Toliko je mudrosti u “Ogledima” da se pitam zašto se ne koristi kao glavno pomagalo u vaspitavanju dece od najranijeg uzrasta. Zašto od Montenja ne naučimo da su “samo budale sigurne i nepokolebljive”, da obični ljudi širom sveta ratuju “za račun jednoga, možda, koga nikad nisu videli, i koga se njihova sudbina nimalo ne tiče i koji je za to vreme [dok se ljudi kolju] utonuo u dokolicu i uživanja?” Zašto ne naučimo da treba težiti jednostavnosti i jasnoći u izražavanju a ne nerazumljivosti koja NIJE znak nečega dubokoumnog i pametnog; da shvatimo da “među našim uobičajenim radnjama od hiljade nema jedne koja se zaista nas tiče” i da naučimo da živimo suprotno – kao da nas se naš život tiče?

Montenj svoja razmišljanja potkrepljuje citatima i primerima poznatih filozofa, istoričara i pesnika kao što su Ciceron, Seneka, Horacije, Vergilije i mnogi drugi. Iako tvrdi da mu je pamćenje jako loše i veoma se trudi da nas navede da pomislimo da malo zna, jasno je da je u toj glavi jedno bogatstvo pročitanog iz kojeg su se izrodile pametne, uzvišene misli zatim pretočene u ove eseje. Toliko je mudrosti i humanosti u tim rečima. Recimo, “Ne dopada mi se Platonov savet da se uvek treba obraćati posluzi zapovedničkim tonom…nečovečno je i nepravedno pridavati toliki značja tako jadnom preimućstvu koje dugujemo sudbini a uređenja u kojima se najmanje dopušta nejednakost između gospodara i slugu izgledaju mi najbolja.”

Zato me čudi njegova zadrtost u pogledu razumevanja žena. Pored tolike širine, razumevanja čoveka i načitanosti, gledanje na položaj žena mu ne može biti primitivniji. Pripisaću to ipak tako jakom, hilljadugodišnjem “lobiju” protiv mog pola i oprostiti mu – zaslužio je to svim ostalim divnim poukama koje nam je ostavio u amanet.

Jasno mi je da ovaj moj “esej” nema nikakvu strukturu; pošto sam “Oglede” čitala u dahu, sa tek ponekim izvlačenjem zanimljivog citata, sada je teško napraviti suvislu strukturu i ozbiljno analizirati knjigu. Ali, u duhu Montenjevog učenja, “ne jedim se.” Nekada sam osećala krivicu i zbog toga što neke knjige čitam površno. Sada više ne, jer kako kaže Montenj, “Zbog teškoća, ukoliko ih sretnem u čitanju, ne grickam nokte; ostavljam ih tamo gde su, pošto na njih izvršim napad-dva.” Tako i ja ovde zapisujem ono što me je oduševilo u “Ogledima” onako kako se toga setim ili kako sam šta podvukla. Pa, tako me je i ovo zapanjilo: među knjigama “prosto zabavnim” Montenj ubraja i Bokačovog “Dekamerona”, Rablea… “koje vredi čitati razonode radi.” Dakle, knjige koje danas smatramo biserima književnosti nekada su se čitale samo razonode radi! Eto možda jedne zanimljive pouke o književnosti – umetnički ukusi nam degradiraju (kao i sama umetnost)?

Knjiga se završava esejem o starosti, bolestima, smrti koja dolazi (a koju treba shvatiti i prihvatiti kao nešto prirodno, kao logičan sled), i Horacijevim citatom: “Da uživam u dobrima koje sam stekao, sa snažnim zdravljem, to je ono što tražim da mi pružiš, Latonin sine, i molim te da moje duhovne sposobnosti ostanu netaknute, da moja starost ne bude stidna i da se ne moram odreći lire.”

To je ono što želim sebi, ljudima koje volim i svim dobrim (humanim) ljudima na svetu.

 

Advertisements