Tags

,

Uzela sam iz biblioteke „Sasvim skromne darove“ Uglješe Šajtinca jer vidim da ga hvale, „Kraj i početak pesme“ Vislave Šimborske jer želim konačno da pročitam nešto od možda najslavnije savremene poljske pesnikinje, i „Audiciju“ Rjua Murakamija jer povremeno zapadam u ta „čita/gleda mi se nešto mračno“ stanja. Ne pričam to naokolo, ali ovde mogu da kažem da sam veoma ponosna na svoju mračnu stranu. Kao da dokazuje da nisam samo jednostavna, (suviše) fina osoba. Kao da je to neka moja supermoć. Supermen može da leti, Hulk je mnogo jak, a ja, eto, imam sklonost ka mračnim temama.

Smešno mi je što na korici knjige piše da je Rju Murakami omiljeni pisac svog popularnog imenjaka. U stvari mi je tužno što je preporuka za čitanje nekog pisca to što ga voli drugi, POPULARNI pisac. Možda zato što ne mogu da shvatim popularnost Harukija Murakamija. Dobro, pročitala sam samo „Norvešku šumu“, „Kad padne noć“ i neke njegove priče – lepo piše, ali ima i nešto u njegovim likovima što me baš živcira, pa mi je zato nejasna opčinjenost ljudi koji ga čitaju. But that’s just me.

Rju, bar sudeći po prvoj njegovoj knjizi koju čitam, mi se možda više dopada od Harukija. Uprkos zbrzanom kraju i možda malo razvučenom prvom delu, u „Audiciji“ se oseća sigurna piščeva ruka i samopouzdanje koje ga vodi u raspredanju jezive priče. Imam zamerke na neke nepotrebne upadice, kao što je ono „nije ni slutio da će mu se život pretvoriti u pakao,“ ili „da je povezao ta dva slučaja, shvatio bi…“ Na par mesta sam imala utisak da ne shvata da je čitalac odavno već sve povezao i da nema potrebe da pojašnjava. Posebno jer je radnja toliko jednostavna, da je svako pojašnjavanje izlišno.

Dakle, glavni junak rešava da se ženi nakon sedam godina od ženine smrti. Prijatelj dolazi na genijalnu ideju da organizuje lažnu audiciju za film koji se verovatno nikada neće snimiti, i kada pristigne par hiljada prijava, Aojama ima priliku da izabere ženu koja odgovara njegovom prefinjenom ukusu. I ne samo da takva žena postoji među prijavljenima, ona je još više od svega što je zamišljao. Narednih stotinak stranica Murakami opisuje kako se Aojama zaljubljuje u Jamasaki Asami, opisuje njenu vanserijsku lepotu, njenu dušu koja je vidljiva ispod prozirne kože, besprekoran stil, zvonak glas koji prodire u kožu i od koje se telo topi od miline, itd. Aojama dobija mlaka upozorenja sa raznih strana da treba da je se kloni, ali recite vi to zatelebanom čoveku. Radnja se ubrzo pretvara u horor film, a zatim raspetljava na pomalo razočaravajuć, banalan način. Ipak, moja mračna strana je zadovoljena i sada mogu da udovoljim onoj drugoj, vedrijoj strani koju je proleće dodatno inspirisalo pa traži poeziju. Na redu je Vislava Šimborska, a Rju Murakami će ponovo doći na red možda na jesen, kada krenu kiše i sivi dani.

Advertisements