Tags

,

Pre otprilike mesec dana vozila sam se tramvajem do Novog Beograda i udubila u knjigu. U jednom trenutku osetila sam kako me je neko ko je prolazio pored mog sedišta blago gurnuo, izvinio se, a zatim je jedan stariji par seo na mesto nasuprot mom. Kada je ugledao knjigu, čovek je upitao: „Čitate poeziju?“ Po tonu je bilo jasno da je bio oduševljen tom činjenicom. Njegovo oduševljenje je izazvalo moje oduševljenje. Obično ne volim da razvlačim priču sa nepoznatim ljudima u prevozu – meni su to uglavnom dosadne priče koje ti pojedu vreme i u kojima se nikad ništa novo i zanimljivo ne kaže i ne sazna. To je bar moje iskustvo. Međutim, ovo je bio čovek koji voli da čita!

Pitala sam par da li čitaju poeziju, i saznala da su im knjige i čitanje dobar (lepši) deo života, a njemu čak i poziv: on je doktor nauka, profesor filozofije i pisac koji je objavljivao ne samo naučne, već i knjige eseja i pesama. Pitala sam ga za ime i zapisala ga, tek eto, da ga možda nekad potražim. Oboje su bili divni, delovalo je kao da su im poznanstvo i kratak razgovor sa mnom zaista prijali, a kada su izlazili iz tramvaja, toplo su me pozdravili i rekli: „Hvala što ste nam ulepšali ovaj veoma dugi dan…“

Šta je smisao života?

I setim se gospodina Zorana Vidojevića kada sam prošli put bila u biblioteci. Potražim njegove knjige i izaberem „Biće, smisao, zvezde,“ jer se sećam da je njegova žena – pretpostavljam da mu je to bila supruga – rekla kako su mu eseji najlepši, lepši od pesama. I evo me sada, mesec dana kasnije, pod utiskom mudrih i stilski prelepo izraženih misli o čoveku i smislu našeg postojanja. Možda nisam bas idealan čitalac ovih ogleda jer se mnoga razmišljanja pisca nadovezuju na misli poznatih filozofa koje ja nisam čitala, ali kao i Montenj, nisam grickala nokte i mučila se nad onim što ne razumem, već sam uživala u onim delovima koji su ili potvrđivali neka moja intuitivna saznanja ili su mi otkrivali mudrosti sasvim nove.

Često čujem pitanje, i u mom okruženju i u filmovima, knjigama: „Šta je naša svrha? U čemu je poenta našeg postojanja?“ U pitanju čujem ogorčenost, kao da nas je neko zeznuo i izmakao nam smisao pod nogama. Ne vredi im moj osećaj da greše i da je smisao u onome što mi napravimo i doživimo. Zato me je obradovao ovaj pasus kada sam naišla na njega: „Život kao takav, osim možda za ubeđenog vernika, niti ima, niti nema smisla. Ali je on […] činjenica po sebi koja postaje činjenica za nas ako joj svojim umom, srcem i delom dajemo svrhu. A kako to činimo presudno zavisi od nas samih. […] Spoljašnje okolnosti mogu uticati na osećaj promašenosti. No, nema takvih okolnosti koje će kod svakoga izazvati takav osećaj. Ali ni osećaj ispunjenosti.“

Dobro kao suštinski sastojak života

Ono što mi se posebno dopalo u ogledima gospodina Vidojevića jeste vrednost koju pridaje dobroti. Kad sam bila mala, nadureno sam pitala tatu: „Zašto glavna božja zapovest nije da budemo dobri, nego da ga volimo? To je jedan sebičan, narcisoidan bog.“ Dobro, nisam baš koristila reč „narcisoidan“ u tim godinama, ali to je bio smisao mog pitanja i moje ljutnje. Nisam mnogo odmakla u svojim razmišljanjima o bogu od tada. Sviđa mi se što je kod Vidojevića dobro vrhovni princip. „U svojim bajkama, basnama i snoviđenjima ljudi su stvarali slike čudotvornog kamena mudrosti, sreće, besmrtnosti i večite mladosti. Ali mi nije poznato da su gradili predstavu čarobnog kamena dobrote. Zašto? […] A čarobni kamen dobra morao bi se što pre uvrstiti u zbirku dragulja koji usmeravaju najvažnije ljudske želje, postupke i snove. Bez njega cela ta zbirka ostaje okrnjena za svoj suštinski sastojak.“ I još veli da je „odnos prema ljudskim tragedijama, masovnim i pojedinačnim, pravi ispit vrednosti i dosega dostojanstva.“

U knjizi ima i delova meni nerazumljivih, manje zanimljivih i kroz koje sam protrčala s nepažnjom, ali oni ne umanjuju vrednost onih drugih lepih misli koje je Zoran Vidojević tako poetično podelio sa mnom. Svakako se osećam oplemenjenom i bogatijom za to parče mudrosti.

Advertisements