izvor: laguna.rs

Rej Bredberi je jedno tako poznato i nezaobilazno ime u književnosti da sam godinama išla naokolo sa dubokim uverenjem da se nas dvoje dobro znamo, sve dok od dragih kolega iz firme nisam za rođendan dobila „Farenhajt 451“ i shvatila da, osim par pripovedaka, ja u stvari ništa njegovo nisam pročitala! Čak nisam bila sigurna ni o čemu se tačno radi u „Farenhajtu 451“, kao da je dovoljno reći „Pa to je klasik!“ i time sve objasniti.

Možda će zvučati čudno, ali u knjizi mi se najviše svideo pogovor. Tu se Bredberi osvrće na svoj čuveni roman nakon 30 godina i priča nam kako su likovi u tom periodu nastavili da žive i da se razvijaju kroz pozorišne predstave, umetnute ili izmenjene dijaloge itd. Međutim, ono što me je u stvari oduševilo jeste jedno pojašnjenje koje sam ja nekako – možda brzopletim čitanjem – previdela dok sam čitala roman. Ali da bih došla do toga, možda bi neki od vas bili zahvalni na kratkom sižeu:

Gaj Montag je požarni brigadir u nekoj nedefinisanoj budućnosti. Pošto je „Farenhajt 451“ napisan pedesetih godina prošlog veka, ta tadašnja budućnost je možda naša sadašnjost ili čak nedavna prošlost. I nije Bredberi mnogo omanuo u svojim predviđanjima. On oslikava jedan svet (za koji nismo sigurni da li je samo Amerika ili je cela planeta u pitanju) u kojem je zabranjeno čitati. Požarni brigadiri su na neki način stub društva jer reaguju na svaki znak pobune u vidu posedovanja knjiga. Čim dobiju dojavu (obično od nekog komšije ili poznanika ispranog mozga koji prijavljuje komšiju ili poznanika koji čita), požarni brigadiri raspomamljeno jure ka kući u kojoj će radosno da spaljuju te, po poredak tako opasne, predmete. Pomalo me sve to podseća na moj slučaj – pošto uvek u rancu imam knjigu, često „pištim“ na izlazu iz prodavnica, a obezbeđenje se čak i ne trudi da zaviri u moj ranac već me samo iskusno pita: „Da li možda imate u torbi neku knjigu“? Tu zapaljivu supstancu…

Gaj, jednako kao i njegove kolege, uživa u paljenju knjiga. Međutim, u nekom trenutku nešto u njemu „kvrcne“, kao što se to dešava sa Džonom Prestonom u „Ekvilibrijumu“ koji veoma podseća na ovu knjigu, i on počinje da postavlja pitanja. I to je sve što ćete o radnji romana saznati iz ovog prikaza.

Ono najzanimljivije u romanu čemu nisam posvetila pažnju dok nisam pročitala pogovor jeste činjenica da su paljenje knjiga i diktaturu površnosti i autistične zaslepljenosti masovnim medijima započele manjine koje su prvo bojažljivo, a zatim sve agresivnije, zahtevale da se izbaci te ovaj deo koji vređa, te onaj deo koji diskriminiše, te cela knjiga, dok na kraju nije postalo očigledno da je za dobrobit čovečanstva najbolje da se sve knjige spale i da ljudi više ne potpadaju pod njihov loš uticaj.

A kako je gospodin Bredberi došao na ideju da manjine okrivi za ovaj stravičan zločin prema knjigama? Godinama je dobijao pisma u kojima su mu čitaoci kroz pohvale provlačili kritiku zbog nedovoljno ženskih likova u priči, zbog predubeđenja prema crncima, zbog korišćenja reči kao što su Božja svetlost i prisustvo Duha itd. I ne samo čitaoci, već su i urednici počeli bez pitanja da cenzurišu pojedine delove Bredberijevih dela, da ih štampaju bez ove ili one metafore, bez ovog ili onog poređenja. Bredberi kaže: „Poenta je očigledna. Ne postoji samo jedan način da se knjiga spali. A svet je pun ljudi koji jure unaokolo sa upaljenim šibicama u rukama. Svaka manjina, baptisti/unitarijanci, Irci/Italijani/osamdesetogodišnjaci/zen budisti, cionisti/adventisti sedmog dana, ženski pokret/republikanci, homoseksualci/četvorojevanđelisti, ima volju, pravo, dužnost da izlije kerozin i zapali fitilj.“

Možda autor malo preoštro sudi o manjinama, a možda i ne. Traženje prava koja im pripadaju ne sme da se pretvori u cenzuru i kršenje prava umetnika čiji cilj nije ugnjetavanje određenih grupa već umetničko-filozofsko-proročki prikaz stvarnosti i obogaćivanje jezika novim/lepim jezičko-stilskim celinama. Kao što Bredberi pametno primećuje, kada bismo vodili računa o jednakoj zastupljenosti ženskih i muških likova u književnim delima, morali bismo iz lektire da izbacimo dobar deo Šekspira.

„Jer ovo je lud svet i postaće još luđi ako dopustimo manjinama, bilo patuljcima ili džinovima, bilo orangutanima ili delfinima, bilo zagovornicima nuklearnih glava ili čiste vode, bilo prokompjuterolozima ili neoludistima, bilo prostacima ili mudracima, da se petljaju u estetiku,“ zaključuje prilično razjareni Bredberi.

Naravno, kao što se i u „Farenhajtu“ primećuje, nismo se baš pokazali kao rasa dok smo imali knjige. Nije baš da su izvadile stvar i spasile nas od ratova, zverstava i tupavosti raznih vrsta. Ali bez njih može da bude mnogo, mnogo gore. Nadam se da ne idemo u tom pravcu…

 

Advertisements