Tags

,

pamtivekU emisiji Ostavi sve i čitaj u kojoj je gostovala Ana Ristović, jedna od pesnikinjih preporuka za čitanje bila je knjiga Pamtivek i druga doba poljske spisateljice Olge Tokarčuk. Bilo je i drugih preporuka, ali ovaj roman me je zainteresovao jer ga je opisala kao roman-poeziju. Pošto, kao i Ana, u knjigama „volim da oslušnem dobru rečenicu” i mnogo mi je važnije kako je nešto napisano nego o čemu se radi u knjizi, pomislila sam da je Pamtivek baš za mene.

I knjiga zaista jeste čista poezija. Zahvaljujući Milici Marković koja je divno prevela ovu bajkovitu sagu, uživala sam u jedinstvenim opisima grada, ljudi i vremena koji su možda nekada postojali; možda samo u snu.

Roman je sastavljen od poglavlja koji naizmenično opisuju „doba” po jednog od junaka knjige. Tako se smenjuju Mihalovo doba, Genovefino doba, Strnino doba, Miškino doba itd. Priča prati životni tok glavnih likova, njihove dece i unučadi, a osvrće se i na tok reke Tamnave koja prolazi kroz Pamtivek, na disanje životinja, rast biljaka, kovitlavi ples lišća u jesen. U ovom romanu nećemo samo saznati kako su ljudi u jednom čudesnom gradiću u Poljskoj živeli tokom i između Prvog i Drugog svetskog rata, već i kako priroda buja a zatim se povlači pred ljudima, i kako vreme svuda protura svoje korenje. Teme knjige su one večite i najvažnije: promena, vreme, smrt, proticanje ljudskih života, i ono što oseća jedna od glavnih junakinja romana, Miška: „da svet nije čoveku naklonjen, i jedino što može da učini, jeste da pronađe za sebe i za svoje bližnje ljušturu školjke i tamo opstojava dok ne nastupi izbavljenje.”

Roman se dosta bavi i pitanjem Boga, njegovog postojanja ili odsustva. Autorka se vešto poigrava ustaljenim verovanjima i izvrće bibliske priče o postanju sveta, te imamo Boga kojeg čovek odbacuje jer ne može da podnese Božju zaljubljenost u svoju kreaturu, zatim Boga koji nevešto stvara nezahvalne svetove sa kojima ne zna šta će, i Boga koji i sam mora da pronađe svoj put i osvesti svoju (ne)promenjivu prirodu.

Sviđa mi se kako Olga Tokarčuk sa takvom ljubavlju ispisuje životnu priču junaka čiji su životi svakako mogli biti bar malo srećniji i koliko hrabrosti i mudrosti im je podarila da te svoje živote iznesu dostojanstveno. Posebno se divim načinu na koji je Pamtivek na početku knjige prikazala kao potpuno čarobni grad za koji nisam bila sigurna da li je zamišljen kao deo našeg sveta ili je sasvim izmaštan, a zatim, kako prolazi vreme (i reči) i kako Pamtivek menjaju ratovi i novi poredak (komunizam, kapitalizam), tako ovaj grad poprima veoma poznate obrise – i javlja se nostalgija. Iako se autorka nije trudila da ulepša život unesrećenih stanovnika Pamtiveka u prvoj polovini XX veka, iako je njihova borba za opstanak opisana prilično realno i čak brutalno, uspela je nekako da provuče kroz ta minula doba razna osećanja, vrednosti i osobine koji veoma nedostaju našem demokratskom, kapitalističkom svetu. Mudrost, čestitost, požrtvovanost se danas teško sreću a u Pamtiveku bujaju. Zato je lepo uroniti u ovu knjigu i prepustiti se čaroliji.

Advertisements