Tags

,

Završavam godinu prikazom predivne zbirke eseja Vislave Šimborske. Uz Moj svet knjiga Ane Šomlo, ovo je moja Biblija što se tiče pisanja o pročitanim knjigama. Ne volim suvoparne kritičke osvrte i analize knjiga, ne volim puka prepričavanja. Ono što Ana Šomlo i Vislava Šimborska rade u svojim prikazima je ono što bih i ja volela da naučim i primenim na svoj „dnevnik čitanja”, odnosno ovaj blog.

U Neobaveznoj lektiri Šimborska piše kratke tekstove o najčudnijoj selekciji knjiga koju sam videla. Nikada, ali nikada mi ne bi palo na pamet da čitam stvari koje ona čita. Evo koje sve naslove sadrži ova zbirka:

Uranija – deveta muza

Zigmunt August – život poslednjeg Jagelovića

Etrurci

Vodič kroz opere

Otrovni gmizavci

Tajanstveni leminzi

Oblik vremena – opaske o istoriji predmeta

Duhovi, zvezde i mađija

Latinski u svakodnevnom životu

Svakodnevni život u državi Kongo u XVI i XVII veku

Film strave i užasa

Istorijski razvoj oblika odeće

Lamaističke plesne maske

Predstavljamo vam francuski humor

Od ananasa do krompira – mali leksikon prehrambenih proizvoda

Veštice – istorija procesa u vezi s mađijom

Nesrećni slučajevi u kući

Istorija tabakere

Ovo je samo delić literature o kojoj Šimborska piše na tako zabavan način, veoma nadahnuto. Sumnjam da bih imala strpljenja da poput nje čitam o svakodnevnom životu u Pompeji, istoriji papira i civilizacijama velikih stepa, ali njene misli o tim stvarima, događajima i fenomenima o kojima se ređe razmišlja su dragocene. Volim način na koji preskače prepričavanje i odmah grabi ka digresijama, anegdotama i suštinskim stvarima koje vredi čuti o knjizi. Uvek me više zanima proces njenog razmišljanja i ono do čega je došla, nego sam sadržaj predmeta prikaza.

Mislim da sam u svakom eseju podvukla bar po jednu rečenicu. Za mene su sve to biseri. Kada piše o Servantesu, tekst završava rečima: „Siroti Servantes. U životu nije postigao ništa osim večnosti.” Kada kritikuje Fjodora Šaljapina što onaj deo života koji je proveo kao slavan čovek ne opisuje tako nadahnuto kao život pre toga, mudro primećuje: „Možda je boraviti na vrhuncu slave dosadno, a vidici koji se odatle pružaju, magličasti.” O knjizi Nesrećni slučajevi u kući već na samom početku prikaza piše tako duhovito, da poželim da je bar prelistam. „Boravak u kući je strahovito opasan, na svakom koraku preti smrt ili osakaćivanje. Najsigurnije se stanovalo u pećini, ali pod uslovom da u odsustvu domaćina koji su otišli u lov u nju nije uleteo sabljozubi tigar.” O književnosti Eskima veli da „imaju – đavo bi ga znao otkud – genijalan instinkt za umetnost, dar opažanja, slobodu misli, osećanje za opasnost i komičnost života,” pa i eskimsku književnost stavljam na spisak stvari za čitanje u budućnosti, a kada piše o tome kako su ljudi prošlih vekova smrdeli jer se nisu redovno kupali (zbog toga što je voda bila prenosnik zaraza), toliko se oduševljava činjenicom da se veliki Mišel Montenj ipak kupao, da je milina doživeti njeno detinje radovanje: „Mišel Montenj se kupao! Činio je to često! Činio je to rado! Uprkos svojoj epohi, lepljivoj od prljavštine! Od divljenja, nalivpero mi ispada iz ruke.”

U želji da moji književni prikazi u 2017. budu malo više nalik na Šimborskine, stavljam tačku na poslednji tekst na blogu u ovoj godini, i želim svima koji čitaju Waiting for Nobel jednu nadahnutu, zdravu, srećnu godinu, sa istančanijim instinktom za umetnost, većom slobodom misli, i više osećaja za komičnost života. A ni redovno kupanje nemojte zaboraviti! 🙂

 

 

Advertisements