Tags

,

hadrijanovi-memoariSutra je godinu dana od smrti mog oca. Iza sebe je ostavio toplu malu radnu sobu i divnu biblioteku od tri zida sa policama na kojima su knjige nanizane u dva reda, jedan iza drugog. Iz te svoje pažljivo prikupljene kolekcije mi je godinama vadio knjige za koje je mislio da bi mi se baš tada svidele, pa sam tako osim poznatih dela kao što su Lovac u žitu, Lolita, Crveno i crno, Aleksandrijski kvartet, Na cesti… tokom mlađih dana pročitala i malo poznate a snažne i uzbudljive romane Zakucaj na svaka vrata, Smena generacija, Kiše dolaze itd.

Naslov Hadrijanovi memoari mi je bio u vidnom polju od najranijeg doba, ali iz nekog razloga sam mislila da je to jedan od onih “hermetičkih romana” koji nikako neću razumeti, pa ga nisam uzimala u obzir. Sve do čitanja lakih i zanimljivih priča makedonske spisateljice Rumene Bužarovske gde u jednoj priči prepotentni muž pita ženu da mu navede jednu dobru spisateljicu, smatrajući da ne postoje dobri ženski pisci, a ona mu odgovara da je Margerit Jursenar najbolja spisateljica ikada. Je li tako? pomislila sam. A ja je nisam čitala?

I tako je započelo moje putovanje fiktivnim Hadrijanovim sećanjima. Malo je reći da sam oduševljena. Pre mi pada na pamet beskrajno zahvalna što me je slučaj naveo na ovaj put.

Hadrijan je, kaže se u uvodu, jedan od pet dobrih careva Rimskog carstva. A u beleškama na kraju knjige Margerit Jursenar priznaje da je tek nakon mnogo godina razmišljanja, istraživanja i pokušavanja da napiše ovaj roman shvatila da je on prvenstveno car. “Nekad sam pre svega mislila na književnika, putnika, pesnika, ljubavnika; ništa od toga nije izbledelo, no prvi put sam videla da se ocrtava sa izuzetnom oštrinom, među svim tim likovima, najzvaničniji a istovremeno i najskriveniji, lik cara. Život u svetu koji se ruši ukazao mi je na važnost vladara.” Treba napomenuti da ove redove piše nakon Drugog svetskog rata.

Ne uživam preterano u čitanju biografija poznatih ljudi, kao ni u čitanju suvoparnih istorijskih udžbenika. Zato mi je otkrivanje istorije i važne istorijske ličnosti kroz jedan ovako divan roman još dragocenije. Uz Hadrijana sam dobila malo bolji pregled života i političkih dešavanja u II veku nove ere. I po ko zna koji put sam se začudila činjenicom da ljudi nisu bili mnogo drugačiji. Imali su isti smisao za humor, iste bračne razmirice, istu požrtvovanost za svoju decu, jednako su osećali vrelinu leta i oštrinu zime, čak su i društvene igre igrali (Hadrijan provodi vreme sa prijateljem u partiji kockica). Isto su i oni za neka davna, grčka vremena govorili da su bila zlatna i da su se ljudi od tad iskvarili, kao što mi, sudeći po uvodu i beleškama, smatramo da je taj II vek bio pravo zlatno i poslednje doba kada je čovek bio zaista slobodan. (Naravno, pod uslovom da nije bio rob. 😉

Ovaj roman izaziva samo divljenje: prema poetičnoj rečenici (“Ruka mi je klizila po njegovom potiljku… U najsvetlijim i u najmračnijim trenucima na taj način sam imao osećanje da ostajem u dodiru sa velikim stvarima prirode, s gustinom šuma, s mišićavom kičmom pantera, s pravilnim otkucajima izvorskog bila.”) i prema centralnoj ličnosti knjige. Hadrijan se čak u jednom trenutku neskromno poistovećuje sa bogom, govoreći o tome kako ga tako drugi doživljavaju, i jasno mi je zašto. Da postoji takav vladar na planeti, ja bih isto bila vernik. To nije ono idealizovano božanstvo ili svetac bez mane, već bog svestan svojih mana, ali predivno posvećen ideji da preuredi svet tako da svima bude bolji i korisniji. I treba naglasiti da njega ne zanima “preuređivanje” koje se vrši ratovanjem, već su svi njegovi napori usmereni ka održavanju mira u kojem onda zaista mogu da se naprave korenite promene u svim segmentima države i društva.

Hadrijanove mane su možda najuočljivije u priči o njegovoj najvećoj ljubavi, mladom Grku Antinoju, ili je bolje reći, detetu. Činjenica da je četrdesetpetogodišnji Hadrijan imao vezu sa petnaestogodišnjakom mi je, moram priznati, dosta smetala, ali u romanu, kao ni u tom istorijskom dobu, nigde nije bilo mesta za moralisanje tog tipa, pa sam svoje gađenje morala da ostavim po strani i ostavim vrhunsko delo da nastavi da bude vrhunsko. Dakle, kroz priču o mladiću i njihovoj strasnoj i nežnoj ljubavi Hadrijan je čitaocima otkrio svoje slabosti, ranjivosti, pomalo i sebičluk i bezobzirnost, ali i ogromno kajanje zbog tih svojih propusta. Ništa od toga nije okrnjilo ličnost kojoj se ovde klanjamo.

Dakle, ovde imamo priču o caru koji usled neizlečive bolesti i svesti o brzom primicanju smrti piše svom nasledniku o svom životu. Upoznajemo Hadrijana dete, Hadrijana vojnika, Hadrijana pesnika i ljubavnika, nestrpljivog Hadrijana, mudrog i načitanog Hadrijana punog vrlina. A ona vrlina koja mi je možda najupečatljivija, to je ogromna detinja radoznalost kojom pristupa životu i svetu oko sebe. Sve je za njega izvor novog saznanja, iskustva, osećanja. Čak i ako su ta saznanja i iskustva bolna, i njih doživljava kao korisne. U tome me podseća na mog oca. I on je bio čovek jake volje, ogromne snage uma i duha, i nepokolebljive radoznalosti. Otud i suze (u autobusu!) kada sam pročitala kraj romana – možda najlepši kraj romana koji sam ikada pročitala. Hadrijan umire i oprašta se ovim rečima:

“…Nežna i nestalna dušo, drugarice mog tela… Još samo trenutak, pogledajmo zajedno prisne obale, predmete koje verovatno nećemo više videti… Pokušajmo da u smrt uđemo otvorenih očiju…”

Pokušajmo da u smrt uđemo otvorenih očiju.

Ako je moj otac imao ikakvu misao pred smrt, verujem da bi to bila ova.

P.S.

Kao što mi je Bužarovska preporučila Margerit Jursenar, ova druga mi je preporučila Vergilija, jer Hadrijanovim glasom kaže: “Poezija me je preobrazila: upoznavanje smrti neće me odvesti dalje, u neki drugi svet no što me je odveo neki Vergilijev suton.” Možda previše pišem o smrti u ovom tekstu, ali samo ispitujem mogućnost da je se možda ne treba plašiti.