Tags

,

kasandar-i-vukNisam bila naročito raspoložena da čitam knjigu o “emocionalno nestabilnoj šestogodišnjakinji Kasandri, žrtvi užasnog nasilja”, ali me je informacija da “poetike velikih umetnika kao što su Agota Krištof… umnogome duguju romanu Margarite Karapanu” ipak privolela knjizi, i dobro je. Jer to nije na prvom mestu roman o emocionalno nestabilnoj šestogodišnjakinji i roman o užasnom nasilju, već roman o jednom neizmernom bogatstvu unutrašnjeg sveta neizmerno zabavne junakinje, i jedna predivno napisana, lepljiva od slatkih detalja knjiga. Istina je da se kroz knjigu provlači i neki vuk, neki kućni poslužitelj Petros čije vatreno crvene dlake sijaju na kiši i koji malu Kasandru uči nastranostima, a koja izgleda u svemu tome uživa, ali da li zaista uživa, ili je to preznojavanje po stomaku i vratu pokazatelj velike nelagode, i to mucanje pokazatelj velikog zastoja u razvoju zbog trauma izazvanih seksualnim igrama kojima nijedno dete ne bi trebalo da bude izloženo? Naravno. Iako je sve to mučno, iako nam svima ovakve teme izazivaju nelagodu i zato često i nismo raspoloženi da o takvim temama čitamo i pričamo, stil kojim Karapanu gradi ovu priču i upečatljive slike koje prikazuju različite epizode u čudnoj porodici male Kasandre čine knjigu veoma čitljivom, toliko da sam odmah nakon čitanja celog romana opet krenula ispočetka, što mi se ne dešava nikada. Oduševljena sam poređenjima koja su tako poetska a opet nekako u skladu sa Kasandrinim godinama i pokušajem da se sve doživi iz njene detinje vizure, pa su tako ljudi špicasti kao olovke, ili šuplji kao prazne školske torbe, ili je nešto slatko kao med, gusto od slatkoće, ili njena mama postaje hobotnica koja tako obujmi svog muškarca, a ujak koji pokušava da se obesi maše rukama kao ptica i juri svoju senku na zidu…

Kasandra beži u svet mašte i to me podseća na neke filmove sa sličnom tematikom, o junacima ili junakinjama koji zbog trauma razvijaju neobično maštovit unutrašnji život – mada, to nije nikako neobično, već jedini način da se ostane živ. “I zato sad gutam hleb i topim se od slasti. Pravim devojčice od hleba i ređam ih oko stola da mi prave društvo. Ja sam u sredini i gledamo se. Dajem im komplimente da bi me zavolele, zajedno gledamo sneg koji pada, kosa nam je sveže očešljana i zategnuta pozadi, nosimo roze trake i mirišemo na sapun.” Ovo se sve dešava na Božić, u nedelju. “Nedeljom je sve spremno za promenu: sto da postane stolica, sat – voda, i ja da postanem neko drugi. Ptica sa bešumnim krilima.” A kada Kasandru njena bebisiterka izgrdi jer priča sama sa sobom za stolom, ona se naljuti, pa u svojoj mašti “prekriva gospođicu đubretom, pretvara je u mušicu i u bubašvabu, a na kraju u čašu koju baca kroz prozor.”

A ta odrednica “emocionalno nestabilna” iz prikaza knjige na korici? Da, ima i “psihopatskih” epizoda gde Kasandra izmiče stolicu ujaku koji pokušava da se obesi i divi se njegovom ptičjem mahanju kroz vazduh, zatim epizoda sa mačkom kojoj zabada igle u oči i polako je muči dok mačka ne izdahne da joj mačku ne bi uzeli i vratili prvim vlasnicima, pa epizoda u kojoj svog brata buši nožem jer se igraju mučenja Isusa i tako dalje. Nema osećaj da čini nešto pogrešno jer je za nju sve to igra. A opet, oseća sažaljenje u nekim drugim, neobičnim situacijama – sažaljenje prema ocu koji je odvodi u mentalnu instituciju, prema vuku kome je teško da obuhvati ustima sedam prasića (i uvlači ruku u njene gaće), prema bebisiterki koja je čizmom šutne u usta jer je mala nervira…

Posebno mi se sviđa to što je granica između realnosti i njene mašte nejasna, pa se pitam da li taj vuk, taj Petros, zaista postoji ili je sve njena projekcija izazvana traumom povezanom sa najbliskijim članom porodice (majkom? ocem?)? Knjiga je puna i komičnih situacija i likova, pa se nelagoda zbog mučne teme smenjuje sa smehom i nekom sve većom toplinom prema srčanoj Kasandri.

Preporučujem knjigu svima koji umeju da uživaju u lepoj rečenici uprkos kontraverznoj temi, i u neizmerno zanimljivoj junakinji uprkos njenoj…hm… emocionalnoj nestabilnosti.