“Ferdidurke,” Vitold Gombrovič

Tags

,

Ferdidurke, Vitold GombrovičVitold Gombrovič se opasno približava tome da mi postane omiljeni pisac. Trenutno je to mesto upražnjeno, jer kako izabrati jednog? Toliko ih je odličnih. Nekada, dok još nisam mnogo toga pročitala, mislila sam da je Nabokov broj jedan, zbog “Ade”. Zatim sam otkrila Donalda Bartelmija, pa je neko vreme to bio on. Danas mislim da je nemoguće da bude samo jedan. Ali obe knjige Vitolda Gombroviča koje sam pročitala (“Pornografija” i “Ferdidurke”) su me toliko oduševile savršenom rečenicom, da ću morati, eto moraću, da pročitam i njegov trotomni “Dnevnik”.

“Ferdidurke” – naslov koji ne znam šta znači, jer se niko od likova tako ne zove, niti se ta reč pominje u knjizi – me pomalo podseća na “Pornografiju”, po suptilnom načinu na koji neka zloba, nastranost, opčinjenost grozotama polako raste i buja kroz roman, i to opisano tako raskošno da i čitalac postaje opčinjen.

Josa Kovalski je glavni lik koji kao Kafkin Jozef K. jednog dana biva uvučen u vrtlog neobjašnjivih dešavanja kojima je s jedne strane zgrožen, a s druge strane ne može da se otrgne od njih, fasciniran. Iako ima 30 godina i traži način kako da dokaže i svetu da je zreo muškarac, niotkuda se pojavljuje profesor Pimko – vaspitač nad vaspitačima – i vraća ga u školu, u nezrelost, u ono doba kada tek treba da se sazre. To je, sigurna sam, mnogim ljudima prava noćna mora. Meni svakako. Jednom godišnje sanjam da sam ponovo u školi i treba da odgovaram neki predmet, a kada se probudim pomislim: o, gde su one stare dobre noćne more sa ubicama koje me jure pustim mračnim ulicama.

Josa u školi upoznaje decu koja psuju i pokušavaju da ubede svet da nisu naivni i nevini, već da su opaki i odrasli, i tu sam naišla na jedan od najsmešnijih odlomaka u čitavoj literaturi, kada profesor pokušava da ubedi decu da je neki autor fenomenalan, a oni kukaju kako je dosadan, i kako je celom svetu dosadan, kako ne postoji niko kome ta vrhunska poezija nije dosadna. Naravno, ovako prepričano nije ni vrhunsko ni duhovito, već možda dosadno, pa više neću prepričavati, već bolje da probam jasno da predočim šta su Gombrovičeve glavne ideje u “Ferdidurkeu”:

  1. On se tu razračunava sa književnom kritikom koja mu vrlo očigledno opasno ide na nerve. Nadmene poznavaoce visoke književnosti i kritičare naziva “kulturnim tetkama” i kaže: “O, ko se nikada nije našao u šakama kulturne tetke i koga nije ćutke preparirao taj njihov mentalitet koji čini trivijalnim i oduzima životu sav život, ko nije pročitao tetkin sud o sebi u novinama, taj ne zna šta je malenkost, taj ne zna šta je to malenkost u tetki.” Grozi se nadahnutih pesnika i mudrih znalaca koji se oduševljavaju na koncertima i večerima poezije, “proslavljajući zajedno misteriju lepote!”
  2. U međupoglavljima obelodanjuje svoju nameru da u ovom romanu iznese celu svoju filozofiju “u lepršavoj i lakoj formi bezbrižnog feljtona”. To je filozofija života posle Prvog svetskog rata, kada se tradicionalni poljski život radikalno menja uplivom američkih ideja i “modernog” načina života. “Savremenost” je tema sa kojom se dosta sprda u romanu.
  3. Nezrelost u raznim oblicima buja kao to nešto zlokobno i gnusno što sam već pomenula. Josa navodno zaista doživljava “nezrelost” vraćanjem u tinejdžerske godine, ali to sam shvatila kao cilj države da svoj narod zatupljuje i pravi od njih male, nevine, poslušne “guze” kojima će lako manipulisati.
  4. I konačno, tu je ideja raskola između sela i grada, “plebsa” i “noblesa”, ljudi koji smatraju da su veoma bitni jer misle da uvode savremene, humane promene, i onih koji laju kao psi da se odbrane od ovih prvi.

A sve to u formi “lakog, bezbrižnog feljtona”.

Tematski “Ferdidurke” nije moćan i svevremen kao “Čarobni breg.” Nije dubok i mračan kao “Zločin i kazna.” Nije ni smehotresan kao “Doživljaji dobrog vojnika Švejka.” Ali ta jasna, raskošna, bujajuća, uvijajuća, pulsirajuća, zavodljiva rečenica… ona je sve to. Kad bih pisala kao on, eh. Dubok naklon ovom fantastičnom Poljaku.

 

Advertisements