Toliko me je dirnula priča o godinama nedostajaloj, nedosanjanoj majci, da sam svaki pasus koji govori o odnosu između nje i sina, protagoniste „Češljugara“, čitala u suzama. Kažu da je to knjiga o umetnosti koja isceljuje i daje smisao životu, posebno onom koji je ispunjem patnjom, ali meni je ta tema o majci bila toliko centralna da sam u svemu videla paralele sa sopstvenim životom i počela da strahujem šta će se desiti mom sinu ako se nešto meni desi. Da li će i on poći stranputicom? Da li će tražiti najkraći put do otupljenja čula i bola?
Teo Deker je trinaestogodišnjak koji nesrećnim slučajem ostaje bez majke i odlazi da živi kod oca, koji ih je prethodno napustio, i njegove nove devojke. Teova majka je bila predivna. Sviđa mi se kako Dona Tart provejava kroz celu knjigu (od 850 strana!) deliće o majci, o njenom odnosu sa Teom, o tome kako je isijavala neku nezemaljsku svetlost i radost zbog kojih su je svi voleli. Nije sve objasnila u nekom dugačkom poglavlju, već je ponegde, rečenicom ili pasusom, oživljavala tu ženu, kao neko sećanje koje nam iznenada blesne, tek toliko da je ostanemo željni, i dovoljno da oživi i osvetli mračna poglavlja Teodorovog lutanja posle njene smrti.
Njih dvoje su imali divan odnos, što njihov rastanak za njega čini još bolnijim. U novoj sredini, sa ocem koji ga baš i ne želi i koji je retko prisutan, Teo je lako prigrlio prvog drugara koji mu je uzvratio toplinom i koji ga je uveo u svet alkoholisanja i droge. Srećom, knjiga nije o narkomaniji i Teo ne postaje potpuni zavisnik, uspeva da kontroliše svoje porive. Kao zamena za majku, on u svoj fokus postavlja predmet koji takođe isijava nečim nezemaljskim, a to je remek-delo slikarstva koje je igrom slučaja dospelo u njegove ruke – Češljugar holandskog majstora Karela Fabricijusa. Priča se sa slikom komplikuje u drugom delu knjige, ali glavna radnja je u Teovom unutrašnjem svetu i načinima na koje se bori sa tugom.
Pod takvim utiskom potresne priče o dečjoj ranjivosti zbog nedostatka ljubavi i odgovarajuće roditeljske brige, počela sam da planiram šta ću sve napisati sinu pod hitno, u slučaju da prerano ostane bez mene. (Luda žena.) Mislim da to budu tematska pisma, jedno o tome zašto je važno da bude radoznao i otkriva nove stvari, drugo o tome kako treba da bude dobar prema devojčicama (da ne pate zbog mangupa), treće o tome kako budno pratim svaki njegov korak i verujem da će praviti dobre izbore u životu, četvrto i najlepše – o knjigama… Šta da čita i u kom uzrastu i zašto baš to. Recimo, „Brežuljak Voteršip” i „Beskrajnu priču” sa 10-11 godina, „Dobar vetar, Plava ptico” sa 12 godina, „Grof Monte Kristo” sa 12-13 godina, „10 malih crnaca” sa 13-14 godina, Edgara Valasa sa 15 godina, „Dinu” u 16-oj, „To” sa 17, „Autostoperski vodič” sa 18…
Vratimo se „Češljugaru”. Dirljiva, potresna, zanimljiva priča. Predivno napisana. Dugačke, raskošne rečenice, mnogo reči čije sam značenje morala da tražim (čitala sam na engleskom), toliko ih je bilo da me je mrzelo da ih sve tačno razumem (lenjost, da), ali potpuno sam uživala. Jedina zamerka mi je ta razvučenost za koju mislim da je nepotrebna, neki dobar lektor je to trebalo da utegne. Naravno, to je samo moj doživljaj teksta.
Dugo sam je čitala. Šta li me tek čeka sa sledećom kojom planiram da započnem 2026? „Rat i mir”. Nadam se da svojim izborom lektire ne predviđam katastrofu.
Waiting for Nobel 