„Travnička hronika,“ Ivo Andrić

Posramljeno priznajem da nedovoljno čitam naše pisce. Andrića sam do ove “Travničke hronike” čitala samo pod prinudom, ako je bilo nešto u čitanci u osnovnoj školi, i one dve u srednjoj – “Na Drini ćuprija” i “Prokleta avlija.” Sećam se da su mi se knjige svidele, ali ne dovoljno da bih nastavila sa njim. Ali, ko mi se pa svideo dovoljno u tom periodu zapitanosti gde bih još mogla danas da skitam…

“Travnička hronika” je za mene trebalo da bude posebno zanimljiva jer govori o diplomatama u divljoj Bosni pod turskom vlašću, a moj otac je u poznijem periodu svoje karijere bio diplomata, pa ponešto znam o specifičnostima tog poziva i života. Kao da sam tatu slušala u zabrinutim monolozima glavnog junaka, francuskog konzula Davila, koji svoj poziv shvata ozbiljno, možda i suviše ozbiljno, i koji zadatke želi da obavlja revnosno, u duhu pravih majstora zanata iz ranijih doba. Tako je i moj tata sa žaljenjem posmatrao kako se u Srbiji diplomatski poziv srozava, kako se mlađe, nove kolege ne obaziru na neka davno utvrđena pravila i olako shvataju tananu izgradnju odnosa između dve države.

A kad počnem o tati, Andrić pada u zasenak. 🙂

Dakle, ovo je roman o dva konzula koja predstavljaju suprotstavljene strane, francusku i austrijsku. Iako Francuska i Austrija lelujaju između rata i mira tokom celog romana, nestalne kao i cela Evropa u tom periodu (vreme zbivanja je početak 19. veka), dva konzula sve vreme svoju službu u Bosni doživljavaju kao misiju onemogućavanja one druge strane da postigne ciljeve. A glavni cilj je ubeđivanje Turske da su joj veliki prijatelji.

Prepričavanje knjiga mi postaje sve dosadnije, pa ću to i ovog puta preskočiti. Važnije mi je da pomenem neke zanimljivije utiske o stilu pisanja i novome što sam saznala. Recimo, ni iz jednog istorijskog udžbenika ne može da se stekne ovako realna, živa slika o nekom istorijskom trenutku kao što to može iz romana ili priče veštog pisca. Ni Bosnu pod Turcima, ni Evropu u vreme Napoleona nisam poznavala tako dobro dok sam nedavno čitala Tajmsov atlas svetske istorije, kao sada. I ne samo da mi je ceo taj period postao konačno poznat i opipljiv, već sam imala utisak kao da je i dalje sve skoro isto, kao da se sve desilo tek juče – uprkos zanimljivim razlikama u oblačenju, prevoznim sredstvima, pismima kao glavnim oblicima komunikacije na daljinu, pa onda povremenim nabadanjem glava na kolac, i slično.

Saznala sam sa kakvim zanosom su Francuzi, i mnogi drugi Evropljani, pratili Napoleonova osvajanja, a sa kakvim prezirom su svi bosanski narodi primali bilo kakvog došljaka, promenu i novine. Zavirila sam i u intimne želje španskih Jevreja i začudila se dirljivom neizrečenom monologu jednog od njih. Nisam ni pretpostavljala da se iza njihovog vrednog rada i istrajnog držanja zajedno kriju tolika odricanja i nema želja da neko u “belom svetu” za to sazna. I turske vezire sam upoznala, one koji bi radije u potpunom miru obrađivali svoju baštu nego vladali pobunjenim “divljacima”, i one koji žive za to da pokazuju moć sekući podanike.

Jednu stvar zameram Andriću: nepotrebno dupliranje sličnih reči, prideva, fraza koje ne znam kako drugačije da objasnim nego primerom: “Ali upravo ta silna želja… da saopštidostavi dalje nešto opštekrupno o svome postojanju u životu i o mukama… sprečavala ga je da nađe pravi načinpotrebne reči koje bi kratko a dostojno izrazile to što njega sada gušinateruje mu krv u glavu.” Ovo je samo jedna od mnogih rečenica (a meni se čini kao da je svaka druga takva) u romanu u kojima se sve dvojako saopštava, i iako “saopštiti” i “dostaviti dalje”, ili “pravi način” i “potrebne reči” nisu isto, često sam osećala da nepotrebno duplira izraze. Mom momku je upravo to pokazatelj Andrićevog bogatog stila, a meni su ovakve rečenice ponekad postajale zamorne i pitala sam se da li je to zaista bogatstvo izraza, ili piščeva nemogućnost da prepozna višak.

Uprkos zamerkama, često sam tokom čitanja bila zasenjena lepotom rečenice. Ne znam ni kako bih je opisala. Ponekad je britka i precizna, ponekad raskošna i gipka, a ponekad se tako vešto proteže od velikog početnog slova do tačke, kao da je brušena dugo i s ogromnom ljubavlju, da bi na kraju ostao samo doživljaj savršenstva.

Tako se roman i završava – pravim, savršenim krajem. Sigurno nije lako završiti veliki roman, veliku temu. Šta napisati a da ne bude razočarenje, patetika, neispunjeno očekivanje? Možda nešto o promašenosti života, nenalaženju “pravog puta”… ali bez zamarajućeg kajanja.

Advertisements