„Čarobni breg,” Tomas Man

Tags

,

Konačno sam, posle 6 meseci svog života, i 7 godina života glavnog junaka „Čarobnog brega”, i ja pročitala tu knjigu koju su, čini mi se, svi ostali pročitali u nekom mlađem dobu. I drago mi je što mi je nekako izmakla tada kada ostalima nije, jer sumnjam da sam tada bila spremna za svu raskoš Manove rečenice. Iako su mnogi prikazi na ovom blogu propraćeni uzdasima i uzvicima „Ah, kakav stil, kakvo umeće!”, sad moram da svedem taj moj književni vrh zaista na samo 3-4 knjige, a „Čarobni breg” tom čarobnom vrhu apsolutno pripada.

Tu rečenice klize, „kao na golubijim nogama,” kako se povodom divne rečitosti jednog od likova jednom izrazio glavni junak. Teško je u celom romanu od 900 strana pronaći rečenicu koja je obična, u kojoj nije svaka reč dobro promišljena i na predivan način dovedena u vezu sa ostalima. Evo prvog primera koji ne prikazuje ni delić Manove veštine, ali nalazi se na samom kraju knjige, pa mi je najsvežiji. Kada jedan od likova (spoiler alert!) prosvira sebi glavu metkom, Man će primetiti: „Žalostan, nezaboravan prizor! I dok su se bregovi loptali oštrim fijukom njegovog pucnja…” Dok su se bregovi loptali fijukom njegovog pucnja! Da li pljeskate rukama kao i ja?

Ali da vidimo šta je prethodilo tom pucnju: vreme. Vreme je prethodilo svemu, a i nastavilo se posle svega, jer to je roman o vremenu. Uglavnom o njemu, ali i o smrti, ljubavi, strasti, otupelosti, prijateljstvu, slobodi, anarhiji, duši, telu, i tako dalje, i tako dalje, jer vreme sve obuhvata.

Glavni junak „Čarobnog brega” je Hans Kastorp, mladi Nemac kojeg autor ne želi da prikaže „ni boljim ni gorim od onog kakav jeste.” Dolazi u posetu svom tuberkuloznom rođaku koji se leči u čuvenom švajcarskom sanatorijumu, i umesto da se vrati kući posle tri nedelje, kako je planirao, ostaje čitavih sedam godina zarobljen u nekom bezvremenskom transu u koji mnogi zapadnu kada se nađu u toj kući. Hans na kraju to naziva „životom van vremena, životom aktivne raskalašnosti u stagnaciji, mrtvim životom”. Iako to zvuči kao nešto od čega bi svako od nas pobegao glavom bez obzira, već posle prvih nekoliko strana mi i sami bivamo zavedeni od strane sanatorijuma i pitamo se zašto se i nama ne desi neka poseta rođaku koja se završi takvim jednim sedmogodišnjim dremežom u bajkovitim uslovima. Jer tu se obilno i predivno jede, odmara po ceo dan sa pogledom na svetlucave snežne predele ili smaragdno zelenilo bleštavo od sunca, noću se flertuje sa ostalim „bolesnicima”, sluša se muzika, ima se vremena za sporo, sneno bavljenje sobom. I autor nas stalno podseća na to vreme, na njegovo proticanje koje čas usporava, čas ubrzava, i sve teme kojih se dotiče u romanu posmatra kroz ovaj vremenski filter.

U sanatorijumu upoznajemo niz najrazličitijih likova, od proste, neobrazovane gospođe Šter poznate po omaškama i vulgarnostima, preko jednostavnog Fergea kojem su sve više ideje i filozofiranja potpuno strani, ali koji neobično zanimljivo i „veoma stvarno pripoveda o fabrikaciji ruskih kaljača,” kapetana Miklošića „kome u društvu dama nikada nije dovoljno mračno”, i glavnog lekara koji pacijentu koji nikako ne umire ljutito dovikuje: „Šta se tu, molim vas, pravite!” te pacijent konačno izdahnjuje, do Hansa koji je tako pažljivo opisan i iznijansiran, da stičemo utisak kako ni ljude oko sebe ne poznajemo tako intimno. Tu su i jedan jezuita i jedan mason koji kroz celu knjigu razmenjuju strastvene prepirke o, kako bi jadni Ferge rekao, „višim stvarima”, gospođa Šoša koja svojim mekanim hodom, bademastim azijatskim očima, promuklim glasom i golim belim rukama postaje predmet Hansovih snova a možda i uzrok njegovoj upornoj temperaturi, i, na kraju, Mener Peperkorn – jedan neobični Holanđanin koji svojim nerazgovetnim govorom, rečitom gestikulacijom i moćnom pojavom u svima u romanu – pa i u meni – izaziva beskrajno zanimanje i poštovanje.

Sa različitim likovima Man uvodi i različite vrste pripovedanja. Kada Ferge pripoveda, to je o „nižim” stvarima, tj. kaljačama, ali vrlo znalački, kao da zaista slušamo majstora za pravljenje obuće. Mener Peperkorn je u svega dva monologa uspeo da izgovori povezane rečenice, a sva ostala njegova „izlaganja” bila su poput ovog: „Gospođe i gospodo. Dobro. Sve dobro. Svršeno. Moramo međutim, dobro motriti – nijednog trenutka ne smemo iz vida ispustiti da… Ali o tom ni reči više. Ono što mi je dužnost da kažem, ne odnosi se toliko na onu stvar, nego pre svega i jedino na to da smo dužni… ne, ne, gospođe i gospodo, nije tako! Nije tako da bih ja možda… Bilo bi skroz pogrešno misliti da ja… Svršeno, gospođe i gospodo! Potpuno svršeno.” I tako dalje, u beskraj. A uprkos tome, Man je uspeo da me tako oduševi ovim likom, da sam ta tri poglavlja o njemu doživela i kao sam vrhunac romana, koji posle počinje svoje survavanje do tragičnog kraja. Tu su, zatim, slobodni zidar i jezuit čija rečitost uporno zadivljuje Hansa Kastorpa i čije razgovore i ideje ne bih umela da prepričam, a nisam sigurna ni da sam ih razumela, i na kraju, sam autor čiji opisi prirode, i opisi misli, motiva i osećanja naših junaka spadaju, kao što sam već napisala, u sam vrh književnosti.

Rat se kao mogućnost pomalo provlači kroz knjigu, uglavnom kao bojazan humaniste i masona Setembrinija, ali na kraju stiže munjevito da razbije čini kojima je opčinjen Hans i da sruši čarobni breg. I iako je cela knjiga proletela kao san (iako reč „proletela” nije baš odgovarajuća, s obzirom na to da je to trajalo 6 meseci), pa je rat, za mene, došao kao nešto van konteksta i neočekivano, ipak je to bilo pravo rešenje za završetak tako veličanstvenog romana, kao i završne rečenice koje su me rasplakale: „Nailazili su trenuci kad si zamišljao (autor se obraća Hansu) da vladaš i kad ti je iz smrti i telesnog sladostrašća san o ljubavi zagrevao dušu. Da li će se i iz ove svetske svečanosti u čast smrti, iz ove opake grozničave vatre koja svud unaokolo zahvata večernje nebo, takođe jednom uzdići ljubav?”

 

 

 

Advertisements