Žena francuskog poručnika, Džon Fauls

fowles-john-zena-francuskog-porucnika-svezak-2-slika-83869764Nakon osam meseci vraćam se čitanju i pisanju o pročitanom. Za ovu apstinenciju je zaslužan Vukić kojeg sam rodila u aprilu; jedino je dete moglo tako dugo da me drži podalje od knjiga. “Ženu francuskog poručnika” sam počela da čitam u fazi koju bi mnoge žene nazvale “mozak mi je kao kaša”, tako da se početka romana već više i ne sećam. Ipak, drago mi je što sam poslušala preporuku Milene Marković u emisiji Ostavi sve i čitaj i upoznala se sa čudesnim rečenicama Džona Faulsa. Evo jedne: “A ono ‘ja’, ono stvorenje koje je tako vješto pronašlo tobože valjane razloge da otpremi Saru u sjene zaborava nisam bio ja; samo je personifikacija neke veličanstvene ravnodušnosti prema stvarima – suviše neprijateljske za Charlesa a da bi o njoj mislio kao o Bogu – položila svoju zloćudnu inerciju na Ernestininu stranu tezulje…” Morala sam rečenicu da pročitam dvaput da bih shvatila da je “veličanstvena ravnodušnosti prema stvarima” zapravo bog, pa sam se dvostruko zadivila Faulsu – zbog zanimljive konstrukcije, i zbog mišljenja o bogu. Ali požurila sam. Dakle…

“Žena francuskog poručnika”, ili “Ženska francuskog poručnika”, kako su to Hrvati preveli jer smatraju da žena označava suprugu, a to je baš suprotno od onoga što glavni ženski lik želi da bude (ali to saznajemo tek na kraju), je postmoderni roman o “neadekvatnoj” ljubavi u viktorijanskoj Engleskoj sredinom 19. veka. Neadekvatnoj, jer Sara i Čarls pripadaju različitim društvenim staležima, a mešanje je izgleda u to doba bilo toliko skandalozno da bi se retko ko odvažio na takvo šokiranje javnosti.

Sara je “obična” kućna posluga, ex-guvernanta, bez ikakvih sredstava, a još i ukaljane časti zbog mutne avanture sa francuskim poručnikom koji je neko vreme boravio u kući njenih poslodavaca i sa kojim je izgleda imala “nešto”, mada niko ne zna tačno šta. Čarls je ugledni bogati besposličar, paleontolog iz hobija, aristokrata i verenik dražesne površne Ernestine, ćerke bogatog trgovca. Tokom posete Ernestininoj tetki Čarls će upoznati Saru i biti uhvaćen u njenu mrežu. Tada još neće shvatati da je to vešto spletena mreža, već će misliti da čini dobro delo pokušavajući da pomogne nesrećnoj, neshvaćenoj, odbačenoj ženi, međutim ispostaviće se da je ta žena simbol tek probuđene ženske svesti o slobodi i ravnopravnosti među polovima, i da je mnogo jača nego što je Čarls zamišljao, a možda (o tome može da se polemiše) jača i od njega.

U osnovi romana je jedna klasična ljubavna priča, a struktura romana je neklasična, odnosno ono što ovaj roman čini postmodernim. Dok glavni likovi prolaze kroz uobičajene transformacije kroz koje prolaze likovi da bi ispunili zadatak da naprave priču, autor se vešto ubacuje u radnju i direktno obraća čitaocima, ne baš kao neka veličanstvena ravnodušnost prema stvarima, već više kao pametni pripovedač koji se i silno zabavlja. Volim postmoderni roman upravo zbog ovih “upadica” u narativ koje u isto vreme i demaskiraju i komplikuju književni proces.

Osim priče o ljubavi (u ovom slučaju možda jednostranoj?), i priče o ženskoj emancipaciji, ovaj roman poteže još nekoliko važnih pitanja: o klasnom raslojavanju, o izumiranju aristokracije i industrijskoj revoluciji, o darvinizmu i o evoluciji u biološkom i u društvenom smislu…Ima tu dosta tema za razmišljanje, a sve su razmatrane veštim stilom, lepom rečenicom i veoma zanimljivim dijalozima. U knjizi mi se posebno svideo odličan spoj postmodernih elemenata sa detaljnim, pažljivim opisima likova (i spoljašnjosti i postupaka), što uglavnom nalazim u klasicima, mnogo manje u savremenim romanima.

I kako se približavam kraju onoga što sam htela da kažem o “Ženi francuskog poručnika,” tako sve više osećam da sam napravila jednu kašu od prikaza. Kakav mozak, takav prikaz.

Advertisements