„Veče kod Kler“, Gajto Gazdanov

Tags

, ,

Ti predivni Rusi. Za Gajta Gazdanova sam saznala tek pre par nedelja, kada sam u intervjuu sa Zaharom Prilepinom otkrila da mu je jedna Gazdanova knjiga omiljena: Veče kod Kler. Zanimljivo je da nijednu Prilepinovu knjigu nisam još čitala, ali mi je iz nekog razloga (možda zbog interesantnog intervjua) njegova preporuka postala bitna, pa sam ubrzo kupila knjigu – više knjižicu, ako pričamo o broju strana – i pročitala je. I zaista je predivna. To je navodno ljubavni roman, ili bar pripovedač pokušava da nas ubedi u to da ga u životu pokreće samo ta nemoguća ljubav prema ženi koju je više izmaštao nego zaista upoznao, a u stvari je roman o ratu, smrti, o besmislu života i ujedno o smislu koji nam se ukazuje u lepoti prirode i dubini duše, misli i nedokučivih osećanja.

Kler, kao personalizacija Nikolajevog krajnjeg životnog stremljenja, pojavljuje se samo kratko, na početku i negde u sredini romana, u nekoliko epizoda u kojoj je upoznajemo kao koketnu mladu ženu sasvim svesnu svoje lepote i šarma. Ali ona nije samo ćutljiva, tajanstvena lepotica već je i šaljivdžija koja se prerušava u muškarca da bi zabavila svog gosta, sposobna da zaintrigira duhovitim opaskama i beskrajno poželjna u svojoj individualnosti koju donosi raspusni dom (roditelji koji dolaze i odlaze kako se kome svidi i porodica u kojoj niko nikome ne polaže račune).

Prisećajući se svog života, Nikolaj nas vodi kroz različite epizode sa predivnim (i prerano preminulim) ocem, rezervisanom ali zadivljujućom majkom, mudrim stricem, neobičnim drugarima iz kadetske škole i vojnicima sa kojima je dobrovoljno učestvovao u građanskom ratu belih protiv crvenih, i sve vreme se kroz poetično pripovedanje smenjuju njegova vrlo detaljnja, posvećena, često melanholična introspekcija sa kontrastno smehotresnim anegdotama. I pripovedač se veoma trudi da nam objasni svoju posebnost koja i jeste glavna tema romana – njegov bogat unutrašnji život i večita podvojenost dva sveta u njemu: „ta stalna razonoda (njegove) mašte,” i neki udaljeni doživljaj „prave” stvarnosti. Ima trenutaka kada predugo boravi u „stvarnosti” i to komentariše rečima: „S vremena na vreme sam sa užasom pomišljao da će možda jednom doći trenutak koji će me lišiti mogućnosti da se vratim u sebe; i tada ću postati životinja…”

Nisam uspela u potpunosti da razumem pripovedača i to insistiranje na unutrašnjem svetu, ali me je fascinirao način na koji ga je ta posebnost izdvajala i kako mu je krojila život – od odlaska u rat bez ikakvog ubeđenja sa kojim dobrovoljci obično pristupaju strani u koju veruju, preko nesposobnosti za stvaranjem zaista bliske, prijateljske veze sa drugim ljudima, do neobjašnjive odluke da odbije priliku da bude sa Kler kada je mogao… U jednoj od anegdota priča o retkom dobrom nastavniku kojeg je cenio i za kojeg mu se činilo da je stalno bio u potrazi za istinom. Ali, još kaže: „Imao sam utisak da čak i kad bi mu se pričinilo da ju je našao, on bi sigurno požurio da je se odrekne – i ponovo počeo da traži…” Čini mi se da je tako i sa Nikolajevom ljubavi prema Kler: za njega je smisao bila u tom stremljenju, u želji da bude sa Kler, ali je činio sve suprotno od onoga što bi mu omogućilo da želju ostvari. I kada konačno dobije ono o čemu je maštao deset godina, u njemu se ne javlja pobedonosno osećanje, već praznina.

Možda su mi najlepši od svega u ovoj bogatoj knjizi – raskošni opisi prirode. Čista poezija. Gazdanov je uspeo da dočara svaki zvuk pucketanja ledene grančice na hladnoći („Kao da je mali šumski patuljak koji stanuje negde u duplji tiho svirao na staklenoj violini”), boju neba pocrvenelog od iščekivanja vetra, oštrinu zime koja se ogleda u ravnoj površini zaleđenog jezera… Učinio je da čak i zimu zavolim. 🙂

Ima nešto u ruskim piscima, bar onoj nekolicini koje sam ja čitala, neki poseban stilski izraz koji ih čini tako drugačijim, moćnim, osvežavajućim… Kombinacija veštih dijaloga, divnog humora, poetične melanholije i mudrosti koja pleni. Uvek im se vraćati.