„Kockograd“, Ištvan Lakatoš

Tags

,

izvor: detinjarije.com

foto: detinjarije.com

Čitanje Kockograda je bilo prijatno vraćanje u detinjstvo. Roman me je zainteresovao čim se vest o njegovom objavljivanju pojavila na sajtu IK Odiseja, ali pošto nemam naviku da kupujem i čitam knjige za decu, brzo sam ga zaboravila – dok knjigu nisam dobila na poklon i konačno rešila da se prepustim čarima pripovedanja za neodrasle.

Ukratko: priča počinje pojavljivanjem neobičnog starca na vratima kuće u kojoj živi Zalan, možda devetogodišnji ili desetogodišnji dečak (ne sećam se da li se u knjizi navodi tačan podatak o njegovim godinama, ali svakako je osnovac). Starčeva čudna pojava i još čudniji upad u dečakovu kuhinju ubrzo su objašnjeni: došao je da povede dečaka sa sobom u opasnu avanturu izbavljenja njegovih PRAVIH roditelja, jer su ovi koji trenutno sede u dnevnoj sobi lažni, od gume (na naduvavanje), a slična sudbina je zadesila već mnoge ljude na planeti, i ne samo ljude. Zamenjena su jezera, oblaci, drveće, a mnoge životinje i mitska stvorenja više ni ne postoje – izgleda da se nije smatralo da vredi obezbediti i njihove kopije. Dečak je, naravno, zgranut, ali nakon kratke i razumljive neverice pristaje da pođe sa starim Stonošcem, jer shvata da mora da izbavi roditelje gde god da se nalaze. A nalaze se u Kockogradu. Na početku ne dobijamo dovoljno informacija o tome šta je Kockograd, ali na kraju se ispostavlja da je to jedan veštački grad koji je stvorio zli Broj Jedan u nameri da sve što je kvarljivo i podložno starenju na Zemlji tu dovede da mu bude robovska radna snaga, a da umesto njih Zemlju naseli gumenim, ravnodušnim, bledim kopijama svojih originala.

I sada kreće jurnjava sa Stonošcem koji putuje u nekakvoj skalameriji na šinama. Skalamerija podseća na kuću, ima i baštu (sa uvek neraspoloženim jarcem koji u toj bašti žvaće kupus i ljuti se na sve oko sebe), a ima i razne prostorije koje ne podležu zakonima fizike (osim možda kvantne fizike, koju još ne razumemo), te se ulaskom u džezvu za kafu ili lonac za supu dospeva u najrazličije sobe, od kojih je najzanimljivija soba sa igračkama. Tu se nalazi maketa Kockograda za koju će se kasnije ispostaviti da ima ključnu ulogu u nastanku, a zatim i uništenju Kockograda.

Ono što mi se svidelo u romanu jeste to što pisac nimalo ne štedi decu, kao što to čine neki drugi autori koji možda i preteruju kada se snebivaju da pomenu smrt, bolne rastanke, i sve ono što bi moglo da “traumira” mlade čitaoce. Dobro, možda je ta obzirnost prisutnija u knjigama za mlađu decu. Kockograd je roman za uzrast od 10 do 14 godina, te autor ove mlade ljude upravo tako i doživljava: kao ljude koji moraju da se suoče sa svim strahotama koje donosi život, kao što to radi glavni junak romana, Zalan. Takođe mi se sviđa suptilan način na koji nam Lakatoš daje do znanja da je Stonožac u stvari Bog, i mada mi to na neki način i smeta (jer nisam religiozna), drago mi je da, ako već mora da postoji, on je upravo onakav Bog kakvog bih ja i dozvolila – nesavršen ali savršeno dobar, strog ali pravičan, bezmerno zaljubljen u svako biće i svaki kutak ovog sveta, i spreman da nestane zauvek da bi sačuvao život na ovoj planeti. Najzad, sviđa mi se i to što autor pokušava da iznijansira glavnog zlikovca i da pokaže da nije u potpunosti zao, već i on ima neku svoju logiku koju ne pokreću čisto maliciozni porivi. Naravno, teško da ga to može opravdati, ali mislim da je dobro što se na ovaj način deci ukazuje na činjenicu da ništa nije crno-belo, i da u svakome treba sagledati čitav spektar osobina i motiva.

Roman ima i svojih mana, mada ne znam da li je to nešto što bi smetalo i deci. Imala sam utisak da se radnja presporo odvija, a da se ta sporost ne koristi na pravi način. Trebalo je to iskoristiti da se malo lepše i zanimljivije razviju likovi i njihovo prijateljstvo, da se i mi vežemo za njih, kao što sam se kao klinka vezala za likove iz Beskrajne pirče, Čarobnjaka iz Oza, romana Dobar vetar, Plava ptico itd. Međutim, Lakatoš kao da se fokusirao na to da po svaku cenu nasmeje decu, pa je ostala neka praznina i tamo gde je trebalo da dominira humor, i tamo gde je trebalo da dominira topla priča o prijateljstvu. Sve što je trebalo da bude smešno je, po mom mišljenju, bilo sročeno nekako nevešto. Znala sam da je trebalo da bude smešno samo po tome što bi autor imao potrebu da prokomentariše kako se Zalan zacenio od smeha. Da li je u pitanju iskrivljen doživljaj knjiga koje sam čitala u detinjstvu i osećaj da su bile mnogo bolje napisane i moćnije, ili Kockograd zaista stilski malo zaostaje za pravim biserima dečje književnosti – to ne znam. Svakako mislim da bi deca uživala u Zalanovim avanturama više nego ja, jer u rečenicama ne traže ono što je meni potrebno da bih bila zadovoljena, i, na moju žalost, svakako imaju više mašte od mene. Ali uprkos zamerkama, prijalo mi je prisećanje na taj drugačiji, dečji svet u kojem čitalac ipak uvek zna da će na kraju sve biti u redu.